Централне банке САД и Велике Британије најављују велики заокрет у вођењу монетарне политике. Уместо досадашњег фокусирања на висину стопе инфлације, акценат ће се померити на стимулисање запослености и на привредни раст.Стављајући проблем незапослености данас у први план, све велике економије томе жртвују и до јуче владајућу монетарну доктрину. То је огромна, тектонска промена.

Српска економска политика се међутим не мења. Она остаје непоколебљиво неолиберална, правоверна, чврста и истрајна – до потпуне економске пропасти.

Стара и нова парадигма

Деценијама уназад, доктрина централних банка западних земаља почивала је на ставу да је задатак централне банке да брине о стабилности цена, а да су запосленост и привредни раст у домену владе и саморегулишућег тржишта.(1)

Логика монетарне неутралности централне банке почивала је на уверењу да се штампањем новца пре стиже до инфлације него до привредног раста, те да од штампања новца има више штете него користи, поготово дугорочно.

Техника коју је највећи број централних банака до сада примењивала ослањала се на тзв. циљану инфлацију. Банке би одређивале распон дозвољеног кретања инфлације, а затим би сходно томе, отварале или затварале новчану славину, необазирући се на кретања у реалној економији.

Америчка централна банка сада најављује да ће се фокусирати на висину стопе незапослености и да ће камате држати на нивоу близу нуле, све док се стопа незапослености не спусти испод 6.5 процената. Није сасвим јасно како ће банка реаговати ако у том процесу дође до наглог раста инфлације, али то за тренутак није превише важно. Кључни сигнал је послат – запосленост није само први приоритет владе, она постаје и приоритет централне банке. Овако јасна порука би требало да охрабри и инвеститоре и потрошаче. За свакога ко прати монетарна збивања, ово није само промена монетарне политике, ово је промена парадигме.

У Србији, наравно, ништа
Влада Србије, а ни Народна банка Србије (НБС) не најављују ништа што може помоћи расту запослености.Катастрофално стање запослености и рецесија у којој Србија ефективно обитава већ четврту годину, њих као да се не тичу. Мање или више експлицитно, раст запослености се сада најављује тек за 2014. годину.

За разлику од САД где се стопа незапослености креће око 8 процената и сматра се превисоком, у Србији је она изнад 25 процената и тај проблем се доживљава као усуд за који нико није крив. Бар тако следи из онога што влада Србије и НБС говоре и раде.

Влада је поносна на свој план смањивања буџетског дефицита и на планирано реално смањивање буџетске потрошње. Домаћи економисти углавном исказују скепсу према реалности оваквог буџетског планирања али не и према његовој логици и циљевима. Сви се такмиче у исказивању буџетске ортодоксности, као да су се заклели на верност ММФ-у. Уосталом, они знају да их само правоверност и може довести до синекуре у неком од лукративних државних савета.

Но, на кључно питање нико не нуди одговор, ако се одговор уопште и тражи. Ако грађани све мање троше, ако привреда не инвестира, ако странци не долазе, ако је у таквој ситуацији буџет рестриктиван, одакле онда може доћи привредни раст?
Једини могући одговор је да се раст може подстаћи монетарном политиком, дакле снижавањем каматних стопа, а тиме и подстицањем потрошње и инвестиција. То је логика на којој сада почива економска политика западних држава. Иако сам веома, веома скептичан према могућности да се из рецесије брзо изађе ослањањем само на инструменте монетарне политике, бар охрабрује чињеница да се проблему незапослености коначно поклања пажња. (2)

За разлику од других централних банака које своју монетарну политику мењају, НБС не хаје низашта што се у реалној економији догађа. И то тако ради већ десетак година. Тој правоверности и конзистентности готово да нема равне. НБС и сада кани да истраје на политици високих каматних стопа и јаког динара – све до потпуне пропасти домаће економије.

НБС је и даље фокусирана на инфлацију, и даље наставља да подиже каматне стопе, и даље није у стању да сузбије инфлацију, и даље није у стању да објасни шта то заправо ради. А и не мора. Коначно, НБС суштински не одговора никоме и може чинити шта јој је воља, под условом да има подршку ММФ-а за политику коју води. А такву подршку НБС има. Ту почиње и ту се завршава свака расправа у вези са монетарном политиком Србије као и њеним економским суверенитетом.

Српска привреда наставља да живи своју несрећу, између чекића високих камата и на наковњу ортодоксне буџетске политике. То није ни каљење, ни ковање, ни обликовање – то је убијање економије.Домаћи економски стратези и њихови саветници немају идеју о томе како да подстакну економски раст и државу извуку из кризе, и то се мора гласно рећи.

Извор: Блог Небојше Катића

Небојша Катић

Ознаке: економија србије, ЕУ, промашени пут, Србија