Прочитај ми чланак
Ђорђе Вукадиновић: Приближиле су се личности, не идеје. – Миљенко Дерета: Реч је о спиновању које спроводе власти
Недавно је Ненад Прокића, некадашњи функционер ЛДП-а, поручио да грађанска Србија треба да подржи владу напредњака и социјалиста. Вук Драшковић, лидер СПО-а, у уверењу да је статус Косова завршена ствар, рекао је да се мора подржати оно што премијер Ивица Дачић говори поводом питања КиМ.
Истовремено, из ДС-а су поздравили то што је нова влада преузела не само европски пут и вредности од претходне него и политику решавања животних питања с КиМ. С друге стране, из власти учестало наглашавају да је неопходно прихватити реалност, и у вези с Косовом и у вези са ЕУ.
Да ли овакви ставови сведоче о приближавању националне и грађанске опције, прве и друге Србије, које су у протекле две деценије биле политички и идејно сасвим супротстављене? О томе су, за наш лист, разговарали Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, и Миљенко Дерета, дугогодишњи председник Грађанског савеза, сада посланик ЛДП-а.
Вукадиновић: Нису се, заправо, толико приближиле позиције такозване прве и такозване друге Србије, колико је заиста дошло до необичног и симптоматичног персоналног приближавања оних личности које су до јуче оличавале те две опције. Дакле, мање је то или уопште није идејно, идеолошко и политичко приближавање, колико су, сплетом разних и занимљивих околности, неке личности које су до јуче биле симболи једне или друге приче приближиле своје ставове и своје позиције. При томе, остаје отворено питање ко је ту ушао у чије двориште. Знам да постоји теза како друга Србија нестаје и да је пред распадом и да нестаје као клуб истомишљеника, али имам утисак да многе идеје које су они заговарали, заправо, постају део официјелне политике.
Дерета: Слажемо се око овога. Друга Србија је настала, у потпуно другом контексту, у време ратова, у време бујајућег национализма. Ми смо сада ипак у једној фази, условно речено, релативног мира и стварања другог политичког контекста, у којем су они који су били одговорни за рат и национализам заправо преузели делове програма и идеје такозване друге Србије.
Политика: Дакле, мислите да се више променила национална опција од грађанске?
Дерета: Мислим да је национална опција преузела кључне теме које су биле карактеристичне за другу Србију. Једно је питање европских интеграција, а ја сумњам у искреност тог преузимања, и друго је питање Косова. Нажалост, они нису преузели неке друге вредности које је заговарала друга Србија. То је, рецимо, питање правне државе.
Морам да кажем да друга Србија никада није била кохерентна група која је имала неки свој дефинисани програм. То су били појединци који су имали додирне тачке и сада се тај кружок полако раслојава и те разлике долазе до изражаја. Оне долазе до изражаја не толико по вредносном систему колико по питању одговорности тих људи и непосредног учешћа у спровођењу неких политика. Мислим да ту постоје индивидуалне судбине и индивидуална опредељења, која су довела до тога да су они који су некада били симболи друге Србије заправо пришли много ближе другој страни, више него што је ико могао да очекује.
Политика: Шта је довело до таквог процеса?
Вукадиновић: Нека врста дијалектике се одвијала на обе стране тог тужног и погрешног политичког фронта, који је прокопан пре двадесет година. Г. Дерета је рекао да су неке личности које су оличавале другу Србије пришле другој страни. То је, вероватно, тачно у персоналном смислу. Али, мислим да они за тај свој заокрет имају један алиби који није неуверљив, а то је да је та друга страна којој су пришли направила много већи заокрет по главним питањима на основу којих је и прављена подела на прву и другу Србију. Конкретно, Вучић, Дачић, а о Николићу можемо да разговарамо. Они су направили много већи заокрет, и идејни и политички, и у том смислу има неке кохеренције у томе што је онда Весна Пешић фактички подржала Николића против Тадића.
Код једног дела другосрбијанаца вероватно јесте било личног разочарења и љутње, али имам утисак да то окретање ипак није било само последица тога што неко некога није поставио за амбасадора или неко неког није довољно „испоштовао”, већ због тога што су неки људи били или обавештени или су препознали да су они који наступају као „патриотски фронт” и као оличење снага из деведесетих у суштини спремни да по кључним темама које у овом тренутку занимају Брисел и Вашингтон и друге центре моћи одраде посао ефикасније, од условно речено, досовске или постдосовске власти.
Дерета: Прво, цела ствар се спинује. Ова тема је постала централна тема. Зашто? Из једног врло очигледног разлога: зато што је овој власти потребно да јавност стекне утисак да има и подршку такозване друге Србије, што би био знак квалитета те политике. Друго, прави циљ тог спиновања јесте максимално ослабљивање и оно мало опозиције која у овом тренутку постоји у Србији. ДС је у озбиљној кризи. Постоји још неколико гласова, ЛДП и ЛСВ, који се чују у парламенту и против тога се води главна борба.
Вукадиновић: И ова бурна, пламтећа и бескомпромисна, за сада још вербална, туча између СНС-а и ЛДП-а мени такође делује као нека врста намерног или ненамерног спина, који треба да прикрије чињеницу да се они боре за то ко је сада највећи европејац у Србији. Жестина те полемике је ескалирала управо у тренуцима када је СНС, за неке неочекивано, а за мене не баш сасвим неочекивано, постао већи католик од папе или већи европејац од оних који су традиционално држали ту позицију и представљали се тако у Србији, а ту мислим и на демократе и на ЛДП. Они се сада у полемици вероватно искрено препуцавају, али мислим да то, заправо, одговара и једнима и другима, односно њиховом бирачком телу. ЛДП-у који има своје унутрашње проблеме и СНС-у, који има проблем свог идеолошког престројавања и прекомпоновања.
Дерета: Тај вербални сукоб не води се око питања Европе. Води се око питања законских предлога, које у Скупштину шаље Влада. Мој лични утисак је да се у овом тренутку Европа определила за једну врло једноставну политику: ви ћете нама испоручити то што нама треба, а нас баш брига шта се унутра догађа. А то што се догађа унутра за мене је важније у овом тренутку од онога што ће се испоручити Европи. Космет је готова прича.
Вукадиновић: Препознајем једну забринутост која је доста распрострањена у круговима садашњих или бивших другосрбијанаца, која није неоснована, а то је страх да ће их та Европа, за коју су они овде, неки искрено, други неискрено, залагали двадесет година, заправо пустити низ воду, само уколико им актуелна власт испоручи оно што желе да виде, пре свега око Космета. Пошто се ова власт показала кооперативнијом него што су се они надали, онда је очигледно, барем привремено, негде у Бриселу и Вашингтону закључено да се не треба мешати у ове друге ствари, већ да треба пустити до даљњег Николића, тачније, Вучића и Дачића да „одраде посао” око Космета.
И, стога, могу да разумем зашто се неки из овог искренијег табора заступника тих европских идеја сада осећају преварено, јер се то оличење међународног права и правде, које њима јесте ЕУ, сада показује у свом правом лику, као кандидат за империју који гледа своје интересе и пушта низ воду и препушта судбини своје локалне савезнике, зато што има интерес да се договара са актуелном влашћу. Један део ових се због тога буни, док други део послушно следи најновији евро-атлантски курс. То је, по мом мишљењу, главни разлог диференцијације унутар друге Србије.
Дерета: Ако постоји нека подела, онда су они који су, условно речено, променили страну можда то радили из разних интереса, а ови који су остали то су учинили ради одређених принципа и вредности. Мене уопште не интересује у том контексту Европа. Мене интересује то што је ова власт у Србији по питању људских права, питању једнакости, по питању права мањина, по питању правне државе реаговала само на притисак, не из искреног уверења да је то неопходно Србији као држави.
Политика: Од када почињу ове промене?
Вукадиновић: Од избора 2008. И нарочито од настанка СНС-а. То је била „атомска бомба” која је пореметила готово дводеценијске линије подела на политичкој сцени. Политика СНС-а је вукла енергију и гласачке потенцијале из свог радикалског језгра, а истовремено се отварала и наговештавала могућност радикалне промене политике. Паралелно је ишао процес разочаравања, што искреног што интересног, у актуелну власт, односно у Бориса Тадића.
Дерета: Ја мислим да то почиње, с једне стране, због незадовољства политиком ДС-а, што је био врло озбиљан ударац тим очекивањима који је тај део јавности и политички ангажованих људи очекивао, а, с друге стране, мислим да ту постоји веома много личних анимозитета, личних незадовољстава, личних амбиција, несрећан стицај околности. Да је којим случајем остао први резултат ЛДП-а и да је г. Прокић био у парламенту, он никада не би напустио ЛДП. Ту се ради о двоје, троје људи који су напустили ову опцију и успели да задрже пажњу јавности на том свом чину.
Политика: На кога, конкретно, мислите?
Дерета: Мислим на њега (Прокића), на госпођу Пешић (Весну). И ко је трећи?
Вукадиновић: Па, Вук Драшковић, на неки начин…
Дерета: Вук Драшковић је прича за себе.
Вукадиновић: А ко је остао сем Теофила Панчића? И ви сте на неки начин ушли у партију, ушли у политику, више нисте невладин сектор као што сте били до јуче.
Дерета: Ја сам се у невладином сектору борио за неке вредности и схватио да их не могу остварити уколико то не чиним и кроз институције.
Политика: А да ли је посматрано на дуже стазе „приближавање” прве и друге Србије добро за наше друштво или је то лоше?
Дерета: Они који сматрају да сви Срби треба да буду сложни, мисле да је то добро. За оне који сматрају да демократија нешто у чему мора да постоји сукоб разних концепција развоја друштва мисле да то није могуће. Морају да постоје битне разлике и мислим да је то приближавање много мање него што се покушава представити. Видећемо како ће се ствар развијати, и по питању Европе и по питању Косова. Из такозване владајуће коалиције долазе доста контрадикторне поруке, час вруће, час хладно. Ту нема доследне и јасне опредељености целе Владе, укључујући и председника, за ту, условно речено, опцију која је блиска ономе што је опција друге Србије.
Вукадиновић: Сматрам да без неког елементарног консензуса једно друштво не може да рачуна на опстанак, а камоли на напредак. Код нас се прича о националном консензусу најчешће карикира, и то намерно, као захтев за апсолутним јединством и једноумљем. Заправо, реч је о само о томе да се за Србију жели оно што постоји у свим иоле нормалним друштвима, а то је сагласност око неких основних демократских правила игре, као и око неких виталних националних и државних интереса. Нажалост, мислим да ово интересно и персонално приближавање појединих представника такозване прве и такозване друге Србије није прилог том консензусу.
(Политика)
