Прочитај ми чланак
Готово сви медији у Србији пренели су ових дана изјаву директора предузећа за контролу квалитета „СГС Србија“ Маринка Укропине, да је највећи део овогодишњег рода кукуруза у Србији контаминиран и у себи садржи отровне материје. Укропина је за лист Mađar so рекао да је у њиховим лабораторијама утврђено присуство афлатоксина у кукурузу, најканцерогенијег познатог једињења које се може наћи у храни за људе и животиње.
Замолили смо професора Милана Божовића, једног од водећих научника у свету у области биотехнолошких наука: животне средине, агроекологије, микробиологије, хидробиологије и екологије, да за Двери прокоментарише како је могло доћи до присуства алфатоксина у кукурузу и то управо сада када се на Србију врши страховит притисак да променом устава и закона омогући контаминацију Србије ГМ храном (семеном уништења).
Професор Божовић се између 1996 – 2002 налазио на месту начелника Сектора за научно технолошки развој СРЈ и Саветника министра у Савезном министарству за развој, науку и животну средину и био је један од најзаслужнијих за довршавање изградње „Крипте судњег дана“, како је гласио назив пројекта Банке биљних гена, најважнијег стратешко – развојног подухвата на простору Србије. Банка биљних гена, која премда завршена још 2001.године, никада није почела са радом. Њено урушавање део је систематског и планског уништавања српске пољопривреде као најважнијег сегмента опстанка Срба.
Да ли „откриће“ алфатоскина: „најканцерогенијег познатог једињења које се може наћи у храни за људе и животиње“ у кукурузу, можемо видети као резултат подземних акција које Србију треба да приморају да своју територију преда на милост и немилост Монсанту и осталим корпорацијама које мењају генетички код планете?
У ситуацији гдје су сви сценарији могући могла би бити бачена сумња и на једну такву могућност, мада лично сумњам у то јер би таква сумња морала бити поткријепљена бројним чиниоцима које у овом моменту не примјећујем, али велике су могућности тзв. индиректних притисака.
Да ли је у питању биолошки рат против грађана Србије настао као резултат запрашивања из ваздуха (хемтреилси) или делатности ХААРП-а над Србијом?
– Могућности за вођење биолошког рата су данас толико велике да једноставно није могуће утврдити њихов број, поготово све могуће видове таквих притисака на све оне који се противе или представљају пријетњу било каквим интересним сферама, не само страним него и домаћим.
Проблем са експанзиjом гљивице Aspergillus flavus L. се не би могао довести у контекст кемитрејлса, али са могућом промјеном климатогених фактора свакако би могао, а самим тим и са факторима који су условили њихову измјену на одређеном најчешће ширем простору.
Шта су алфаатоксини и да ли је могуће да суша буде узрок ширења гљивице Aspergillus flavus L.?
– За развој свих гљивица, односно плесни тако и за врсту Aspergillus flavus L.неопходна је влага, код ове врсте нарочито у почетним фазама развоја. Након формирања свих органа за даље ширење ове врсте гљивице неопходни су сувљи услови са повишеном температуром, тако да се њене споре врло лако разносе путем вјетра и помоћу инсеката. Свакако посебно изражена толерантност и отпорност на високе спољне температуре још више погодују њеном ширењу.
Најчешће се развија на житарицама, нарочито кукурузу, и кикирикију, али је присутна и на другим врстама воћа и поврћа али у јако малој мјери. Резултат њеног метаболизма је материја афлатоксин који се теже уништава технолошким третманима. Афлатоксин је биоакумулативан па се путем ланца исхране може наћи у производима животињског поријекла уколико су храњене сточним хранивима са високим садржајем афлатоксина. Нема одређеног прага његових концентрација, обзиром на биоакумулативност и релативно врло ниске садржаје у узорцима сточних хранива
Последице се јављају код случајева значајније интоксикације овим токсином, најприје на јетру изазивајући акутни хепатитис, имуносупресију и код тежих ситуација могуће су појаве хепатоцелуларног карцинома. У току мог вишегодишњег рада у лабораторији ПКБ-а гдје се вршила контрола пољопривредне производње од земљишта до готовог производа, дакле свих пољопривредних производа и сировина, самим тим и сточних хранива никада није н утврђено присуство афлатоксина, што у крајњем случају не значи да га можда није ни било, само су те могуће количине присутног афлатоксина значајно испод граница детекције примијењених лабораторијских метода.
Међутим, мислим да је у том периоду контрола процеса производње и систем предузимања агротехничких мјера и примјена одређених превентивних активности била на далеко већем нивоу него што је то изгледа било у неком протеклом периоду, да ли због нерада, неспособности или нестручности пољопривредних служби на терену и примијењених фитосанитарних прегледа. Или је нажалост све то заједно довело до овакве ситуације, У том ланцу је много одговорних, премного за једну Србију.
Да ли вам је позната лабораторија „СГС“ СРБИЈА и њен директор?
– Не, нијесам имао прилике да се упознам са њиховим радом у Србији до сада.
SGS је контролно тијело основано 1900 год у Женеви, Societe General de Surveillance, као компанија која се бавила контролом и транспортом жита. Данас се баве контролом, испитивањем и сертификацијом.
– Нијесам до данас знао да су успоставили свој огранак контроле и у Србији.
Чудно је да се институције Србије по питању контроле нијесу укључиле на прави начин и у право вријеме јер тада не би имали проблем који се сада јавио. Тај проблем ни мало није једноставан јер он може имати дугорочније и у овом моменту несагледиве последице за државне билансе у многим сферама.
Свакако да се намеће питање шта је са главном српском лабораторијом о којој је некада било ријечи у стратешким развојним плановима државе.Мислим да смо сада сви заједно у великом проблему.
Власти ове државе у претходном периоду апсолутно нијесу имале никакав стратешки план по многим па и о овом питању али сви ћемо цех платити. Уколико се заиста у контролним анализама у више лабораторија (што би морало бити одмах учињено) потврди налаз СГС-а многи би се због овога аутоматски требали наћи у затвор са најтежим осудама за најтеже кривично дјело било намјерно учињено или из нехата, али учињено против свих грађана ове државе и угрожавања њихових живота. Ово бих третирао као удружени злочиначки подухват и ту не бих тражио и измишљао некаквог страног непријатеља, јер је он нажалост наш, домаћи.
Како разумети чињеницу да се нека од државних лабораторија није никада огласила поводом бесправног узгоја и промета ГМ култура у Србији, забрањених уставом и законима Србије?
– Од институција каква је СГС то свакако не треба очекивати, у крајњем случају они су глобалног опредељења, (као Агенција за контролу и надзор) ,са јаким профитним интересима и лично не бих имао ништа против не само те него и осталих видова контроле, јер повећана контрола значи и много већу сигурност у сваком погледу, али не само по том питању него и по многим другим држава мора да има своје заштитне механизме против утицаја свих могућих интересних група и остваривања неких њихових циљева. То свака озбиљна држава регулише неким законским актима којима се остварује национална стратегија и штити национални и грађански интерес. Уосталом ту лежи снага и способност једне државе да штити интерес својих грађана.
Какве ће бити последице уколико се процена да је само 30% узорака исправно и која се питања отвају након овог удара на пољопривреду Србије?
– Уколико су процјене тачне да је само 30% узорака било исправно, поставља се питање шта ће бити са извозом житарица, меса и др. Како ће се та контаминација развијати или сузбијати у наредним годинама, како повратити повјерење тржишта, како реализовати извоз, какву храну пласирати на домаће тржиште итд итд.
Поставља се питање шта су радиле пољопривредне службе, тачно се зна када је и ко требао да врши фитосанитарну контролу. Ко је требао да обилази терене, да прегледа поља, да врши узорковање, анализе и сл.
РХМЗ даје доста тачне, чак врло прецизне агрометеоролошке прогнозе, чак и за поједине регионе и сваки иоле паметан и способан стручњак би знао и умио да одреагује у правом тренутку, да ли ми заиста имамо таквих на тим мјестима, чини ми се да смо старе и способне отјерали и њих сада нема, младих је много, али нажалост и нестручних.
Ту свакако одговорност лежи и на самим факултетима, да ли су произвели праве стручњаке, да ли су их научили…
Лап топ и канцеларија, службени ауто, машна и ташна не чине стручњака.
– Свакако би требало припитати декана Правног факултета, уз сво поштовање, да ли се на том факултету образују стручњаци за пољопривреду, и, на нашу жалост, не само њега него и неке друге и свакако то питање треба упутити деканима пољопривредних факултета, али у сасвим другом контексту.
(Двери)
