Прочитај ми чланак

Дајана Џонстон: Обраћање скупу „Косово да, Европска унија не” или прикључење је фарса

0

Уместо да се прикључи Европској унији, заједници својих непријатеља, верујем да Србија треба да се определи за свет равноправних држава

Драги београдски пријатељи,

Жао ми је што не могу да се придружим Вашем разматрању српске политике према Космету и Европској Унији. Како то није могуће, могу само да Вам пожелим успех и пошаљем неколико својих мисли и питања.

Однос Европске Уније према Србији досад је био однос отворене и бестидне уцене. Изгледима на чланство у ЕУ Србија је намамљивана као магарац шаргарепом, прво да призна своју колективну кривицу, онако како ју је формулисао трибунал НАТО у Хагу. А сада ЕУ игра улогу шаргарепе која треба да наведе Србију да прихвати као легитимно отимање дела своје територије – отимање које је извршио НАТО бомбама и преваром да би ту створио америчку војну базу и државу клијента САД.

Данас се, међутим, поставља питање да ли је Европска Унија још увек шаргарепа? Или је само штап? Да ли је Грчкој, или Шпанији, или данас Словенији боље што су у Европској Унији или би им боље изван ЕУ?

Да ли Швајцарска и Норвешка пате зато што нису у Европској Унији? Наравно, те су земље богатије од Србије. Разумљиво је да Срби могу осећати да им треба подршка коју представља припадност великој и богатој унији. Али пружа ли та моћна унија истинску подршку?

Европска унија и данас прихвата званично становиште НАТО, формулисано од Хашког трибунала за бившу Југославију, које искључиву кривицу за ратове у којима се распала Југославија приписује тобожњем „удруженом злочиначком подухвату” српских лидера. Како Србија може желети да припада тој Унији? Како та Унија може желети Србију у свом саставу, осим као покајника на коленима који моли за опроштај? Како би то уопште било могуће?

Колико год покушавам, не видим да се то може догодити.

Србија је сарађивала са Хашким трибуналом, сматрајући да би то можда могло допринети „помирењу”. Последње недеље непобитно су показале да је, управо захваљујући Трибуналу, помирење постало готово немогуће у догледној будућности. (Ја не верујем да је помирење икада било стварни циљ Трибунала, али било је званични изговор.)

Европске земље жртвовале су свој економски суверенитет да би ушле у Европску унију, очекујући да ће им чланство обезбедити просперитет. Међутим, испоставило се да је ЕУ машина која је њихове привреде изручила међународном капиталу и уништила европске програме социјалне заштите. Индустрија европских земаља пропада, незапосленост и сиромаштво рапидно се шире.

Средишне земље Европске уније сматрају да је процес проширења већ отишао предалеко и немају никакву жељу да приме нове државе чланице. Медији европског естаблишмента нису ништа учинили да представе Србију као потенцијално пожељног члана европске заједнице. Напротив, демонизација Србије из ратних времена се наставља.

Зато ми се чини да је читав „процес прикључења” нека врста фарсе. ЕУ се претвара да размишља о прикључењу Србије Унији, стално одуговлачећи и постављајући нове услове. Српски лидери се претварају да је Србија „на путу ка чланству у ЕУ”, мада је видик пун густих облака а пут пун рупа. Питам се да ли они у то стварно верују? Да ли сами себе обмањују? А ако не обмањују себе, обмањују ли неког другог?

И зашто српска власт упорно везује своју спољну политику за неизгледну перспективу чланства у Европској унији? Из страха? Страха од кога? Да ли је тај страх оправдан? Може ли се он некако отклонити? Може ли Србија имати спољну политику засновану на истини? Озбиљно постављам ова питања, јер мислим да она траже поштен одговор.

Мислим да је за Србију најважније да дође до истине. Ни реинтеграција Космета (а то је заиста мало вероватно), ни чланство у ЕУ не би користили Србији колико истина о њеној новијој историји. Нажалост, чак ни међу самим Србима о томе нема сагласности. Али уверена сам да у Србији има довољно озбиљних интелектуалаца који могу доћи до непристрасно утврђеног консензуса супротног званичној верзији НАТО и Хашког трибунала заснованој на искључивој српској кривици. Остатак света – Русија, Кина, Латинска Америка – далеко је спремнији да разуме истину него земље Европске уније, везане за НАТО. Уместо да се прикључи Европској унији, заједници својих непријатеља, верујем да Србија треба да се определи, како би то рекао Живадин Јовановић, за свет равноправних држава.

Ако покушамо да сагледамо будућност после језивих ратова НАТО, који су почели у Југославији а настављају се у Сирији, мислим да долази време када ће Запад морати да се одрекне своје ароганције и прикључи се том свету равноправних. Тек тада ће Европа моћи да се сретне са Србијом – са правом Србијом. То је далека нада, али времена се ипак мењају.

Са поздравом и најбољим жељама,

Дајана Џонстон

Обраћање Дајане Џонстон која је била спречена да присуствује скупу „Косово да, Европска унија не“, одржаном 13. децембра у Сава центру у Београду

 

(Нови стандард)