Прочитај ми чланак
Хашки трибунал у четвртак објављује коначну пресуду за злочине Рамушу Харадинају команданту ОВК. Ово је уз ликвидације Срба полицајаца и непослушних Албанаца признао Харадинај.
Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања.
Ово је признање бившег команданта ОВК Рамуша Харадинаја из његове аутобиографске књиге „Прича о рату и слободи“, које, како се претпоставља, неће бити довољно за правду српским и албанским жртвама.
Незапамћене тешкоће са сведоцима обележиле су овај поступак и пре него што је Харадинај ушао у судницу. На то се јавно жалила бивши главни хашки тужилац Карла дел Понте, која је и подигла оптужницу против командата ОВК 4. марта, 2005. године.
– Обавестила сам Кофија Анана о једном плакату у центру Приштине са ликом Харадинаја и поруком подршке Сорена Јесена Петерсена – написала је Дел Понтеова у својој књизи „Лов, ја и ратни злочинци“. – Пренела сам му и да је у јесен 2005. године други човек Унмика присуствовао свадби једног блиског Харадинајевог рођака. Он се сагласио да је то непримерено.
Некадашњи хашки тужилац никако није могла да се избори са Унмиком, чији је задатак био да штити сведоке.
Бивши шеф Унмикове канцеларије за форензику и нестале особе Хосе Пабло Барајбар, који је учествовао у истрази око трговине органима у „жутој кући“, окривио је Харадинаја за нестанак сведока и у том монструозном случају.
– Убрзо после нашег одласка у „жуту кућу“ почела је истрага против Фатмира Љимаја и Рамуша Харадинаја. Чим се то догодило, сви извори који су могли да нас одведу до гробља и да нам покажу где су тела тачно закопана – нестали су! Дословно нестали! Почели су да се крију и никада више нису хтели да проговоре са нама. Побегли су.
– Уместо да штите сведоке, они их застрашују – рекла је.
– Чак 15 сведока је одбило да сведочи против Харадинаја, јер се боје за своје животе и животе чланова својих породица. Изгледа да се шеф Унмика Сорен Јесен Петерсен више противи подизању оптужнице од самог Харадинаја.
Рођак једног од истакнутих званичника полиције Унмика ангажован је као истражитељ тима одбране овог хашког оптуженика.
Да је Унмик играо за супротан тим, потврдило је и наводно уништавање докумената са именима заштићених сведока и њиховим породицама.
Наиме, када је договорен систем заштите сведока и њихово брзо пребацивање на сигурна места, Хаг је затражио и предају тих тајних докумената.
Унмик је, међутим, тврдио да су они уништени. Касније су их, ипак, пронашли и рекли да ће их доставити. Када се то и догодило, у тужилаштво је стигла само половина спискова!
Тужилаштво је на свом списку против Харадинаја имало 81 сведока, од којих су чак 34 дала исказ под заштићеним мерама.
Међутим, исти је број и оних који су нестали или су убијени, а имали су сазнања о његовим злочинима. У Пећи, 2002. године, убијени су Садик и Весељ Мурићи, као и Џељадин Мусај. Осим њега, ликвидирана су и његова браћа Садик, Исмет и Синан у периоду од 1999. до 2005. године, пошто су били сведоци у процесу бившим припадницима ОВК, међу којима је био Харадинајев брат Даут.
Убијен је и Тахир Земај заједно са сином и братом, такође један од кључних сведока против клана Харадинај…
Најочигледнији пример је Шефћет Кабаши, који је од сведока постао – оптужени. Он је, наиме, испричао хашким истражитељима много детаља о Харадинајевим злочинима, али није хтео да их понови у судници. Објаснио је да заштитне мере Хашког трибунала „у пракси не значе ништа, одавно не постоје у стварности, већ само у оквиру суднице“.
Ниједна особа са списка сведока или она којој је Хашки трибунал одобрио заштитне мере у ова два предмета није убијена – изјавила је тадашњи портпарол Хашког трибунала Нерма Јелачић.
– Међународни суд је поносан на свој систем за заштиту и подршку сведоцима, који је пионирски на пољу међународне кривичне правде, од којег национални правосудни системи у бившој Југославији уче и имају користи, а такође га и преносе у националне системе путем обуке и студијских посета.
Истог дана, побегао је из хотела за Америку, а службеницима Трибунала оставио поруку да „из многих разлога не може да сведочи“. И после четири године, када је ухапшен и доведен у Трибунал, рекао је исто.
– Ако сведок сведочи о злочинима и препозна починиоце, а они су на слободи и никада нису притворени и није им суђено, како да верујем тужилаштву да је учинило све што је могло? – питао је Кабаши у судници.
– Сведоци су нестали или су одбили да дођу. Очевици су или убијени или су нестали. Ја сам срећан што сам још жив.
После ослобађајуће пресуде за Рамуша Харадинаја и Идриза Баљаја, очигледне претње и застрашивања сведока биле су повод да се ово суђење од укупно 37 тачака, понови по шест.
Жалбено веће је оценило да је претресно погрешило када је одбацило захтеве тужилаштва за додатно време како би „предузело разумне кораке да обезбеди сведочење два кључна сведока“.
Поред тога, Хашки трибунал мора поново да одлучи да ли су Харадинај и Баљај чланови удруженог злочиначког подухвата и да ли су индивидуално одговорни за злочине над Србима у логору ОВК у Јабланици.
Тужилаштво тврди да су снаге ОВК спровеле војну кампању под контролом Рамуша Харадинаја како би преузеле власт над подручјем између села Глођане и Дечане и како би истерали Србе из села у којима су живели.
Средином маја 1999. године, ОВК је организовала импровизовани логор у штабу ОВК у Јабланици, у коме су заробљеници премлаћивани, злостављани и убијани. Када су српске снаге крајем августа и почетком септембра 1998. године привремено повратиле власт у подручју око Глођана, српски форензички тим спровео је истрагу у кориту Радоњићког језера и ексхумирао 32 тела.
(Новости)
