Од Берлинског конгреса до данас, води се културни рат за потискивање српске ћирилице из јавне употребе.

Деветнаести век је век национализма: затекао је Србе са ћириличном азбуком, Хрвате са латиничним писмом (православнни Словени писали су ћирилицом, а католички Словени латиницом). Покушај Руса да наметну Пољацима пољску граматику ћирилицом је пропао, што важи и за Хрвате који су одбили Вукову азбуку иако је економична – „читај како је написано”.

Српска ћирилица је фонетска, хрватска латиница етимолошка. Сви ови проблеми заоштрени су када је Европа у Берлину 1878. године дала мандат Аутро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину „јер Словенска раса није способна да валада самом собом”. У даљем тексту Аутро-Угарску ћемо звати само Аустријом.

Аустрија је у Босни затекла три народа: према попису из 1910. године Срби су били релативна већина – преко 43%, затим Муслимани (који су тада себе звали Турцима, понекад Бошњацима) са 38%. Они изгубили су преко 6% јер нису хтели да живе под „Швабом”. Отишли су преко Београда за Турску, волели су Турску као мајку, она их је дочекала као маћеха, бацила их у пустаре Анадолије, у којој су људи углавном живели испод земље, и ту су босански Муслимани углавном помрли, нешто од глади, нешто од туге за лепом, шумовитом и пуном воде Босном.

Тридесетих година 20. века промењена су им презимена и њима се губи траг у историји. У то време најслабији су били Хрвати, 18%, па су порасли на 22% јер су претопили у себе „католичке елементе” који су дошли из Аустрије или Угарске.

Срби у Босни писали су ћирилицом, Хрвати латиницом, Муслимани арабицом. Неки Муслимани писали су и на Турском. Бегови су писали босанчицом – једном варијантом ћирилице.

Муслимани су врло лако прешли на хрватску латиницу. Осећају је својом азбуком, осим у џамијама где је наравно све на арапском писму. Досељеници из Аустрије и Угарске били су: Немци, Мађари, Пољци, западноукрајински унијати, Чеси и Словаци. За њих је ћирилица била „страно тело”, било и је 144 хиљаде и Петар Кочић их је погрдно назвао куфераши – у Босну су дошли са празним кофером, као католици су постали део владајуће класе, листом се обогатили, релативно лако се претопили у Хрвате, били их је чак и у усташама. Сви они осим Чеха били су аустрофили, док су Чеси били аустрофоби и србофили, давали су мушкој деци српска имена, Милан и Душан. Све то најбоље види из књиге једног трагичног генија Јарослава Хашека Добри војник Швејк. (То је можда најбоља књига о Аустрији свих времена.)

Како се зове „наш“ језик?
Аустрија је у Босни лутала у називу језика: прво је језик назван хрватским, што нису хтели да прихвате Муслимани и Срби. Затим је језик назван босанским. То име нису хтели да прихвте Хрвати и Срби. Потом је језик назван земаљски језик. Босном је владао двадесет лета (1883–1903) један Мађар из Сент Андреје, Бени Калај – дететом је научио српски, био аустријски конзул у Србији, написао Историју Срба у којој је топло писао о Србима, али када је постао диктатор Срба забранио је своју историју. Он је седео у Бечу, срцу Аустрије, али се његова свака реч у Босни слушала. Кад је он умро, Аустрија је нашла компромис, језик је назвала српско-хрватским.

Бени Калај је хтео да стопи сва три народа у један и да створи босанску нацију као равнотежу према претежно католичкој Хрватској и православној Србији. Његове присталице су углавном певале ову песму: „Од Требиња до Бродскије Врата нигдје нема Срба ни Хрвата”. Бени Калај је двадесет година радио на овој идеји, али није урадио ништа (сви покушаји унитаризације Босне од тада до данас су пропали). Међу поменутим народима влада „урођена” нетрпељивост, осим када би власт била јака: тада би настао лажни мир који је Андрић назвао „лијепа тишина”.

Латиница је продрла из Загреба у ком су штампани уџбеници веома тешком варијантом хрватског књижевног језика. Тај језик исмејао је Петар Кочић у сатири „Јазавац пред судом”. Симо Матавуљ прича у књизи Биљешке једног писца да су ђаци у Хрватској учили хрватски 1871. године: „Био нам је близак као и кинески”.

Аустрија је ипак морала да прави компромисе по принципу 6 – 4 – 2: на шест Срба долазило је четири Муслимана и два Хрвата. Прогласи су штампани на три језика – са леве стране српском ћирилицом ијекавицом, у средини на немачком језику, а на десној страни на хрватском књижевном језику. Тако је било све до Видовдана 1914. када је Гаврило Принцип, око једанаест сати пре подне, у Сарајеву, сасвим близу Миљацке, убио престолонаследника Фрању Фердинанда и његову жену, германизовану Чехињу, Софију Хотек. Тада је Аустрија забранила ћирилицу у Босни, Хрватској и Далмацији.

Индиректно је забранили и српско име, а Србе су често звали „гркоисточњаци”. Забрањена је Матица Српска за Србе католике, која у Дубровнику је издала неких шест књига латиницом, али је то није спасило. Дубровник је био занимљив: дубровачки племићи су се осећали Србима и говорили су „старија народност него вјера”. Сиротиња се осећала Хрватима, па су Срби католици временом нестали; елита је побегла за Београд: Јорјо Тадић, Иван Божић, Виктор Новак … Потомци Срба католика у Далмацији данас се изјашњавају као Хрвати.

Часописи на ћирилици
Пре Принцпиповог атентата Срби су само у Загребу имали четири ћирилична листа. Напознатији био је „Србобран”. У Босни је излазило седам или осам српских листова, није могао да изађе часопис који би се звао „Српска вила”, могао је да изађе само као „Босанска вила” (Пре поменутог Видовдана Јован Скерлић направио је анкету у „Српском књижевном гласнику” у којој је покушао да унификује српски и хрватски књижевни језик.

Он је понудио Хрватима компромис – да Хрвати пређу на екавицу а да Срби забораве ћирилицу. Хрвати су ово одбили и то највише интелектуална имена, а поред Хрвата и Србин католик Милан Решетар, најбољи коментатор Горског вијенца, Иво Војиновић, који је тврдио да потиче од старе српске породице из времена Немањића. Исто тако су мислили загребачки филолози, Томо Маретић и Петар Скок. Само три Хрвата из Далмације и Истре су пристали на овај компромис, Јосип Смодлака, Владмир Черина и Миле Старчевић. Хрвати су писали: „Веома смо тешко навикли на јекавицу, сад би нам било теже да пређемо на екавицу”.

Али, после српске поведе у Првом светском рату армија Хрвата дошла је у Београд, и још 1928. године писали су у ћириличним новинама екавски. Велики песник Густав Крклец, још већи Тин Ујевић, затим Иво Анрић који је до краја живота писао екавски, а његови јунаци су говорили онако како се говорило у Босни ијекавски и икавски. Поменуте Скерлићеве идеје држала се ЈНА, па се може рећи да је она прошла попут Скерлића.

Забрана ћирилице у Србији
Године 1915. Црна Гора је нестала некако сама од себе, а Аустрија осваја Србију и дели је са Бугарима. Аустрији Београд и Шумадија, Бугарској Ниш и српска или Вардарска Македонија. Аустрија је у обе земље одмах забранила ћирилицу, фирме у Београду биле су на немачком, мађарском и хрватском језику и латиничним азбукама тих језика.

У Црној Гори један учитељ је рекао: „Ћирилица и српска историја су основи српског национализма”. Сместа је отеран у мађарски затвор. Аустрија је бацила око на Београд, била је на путу да га очисти од Срба. У Бечу се говорило и писало у штампи: „Зашто тако варварски народ као што су Срби држи такав град који има водећи положај на Балкану”. Због тога су хтели да населе Београд Немцима или макар католицима. Све то је пропало 1918. године, када је Србија добила Први светски рат, ћирилица је одмах обновљена и Добрица Ћосић је рекао једном цинично: „Добили смо три рата два балканска и један светски а за награду смо сачували ћирилицу”.

Ћирилица у Краљевини Југославији
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца ћирилица има два велика непријатеља: једног Србина Краља Александра Карађорђевића, и хрватске интелектуалце које зову франковци (по свом вођи Јосипу Франку који је био осијечки Јеврејин и у кући је говорио мађарски). Франковци су родили по злу познате усташе.

Очистили су ћирилицу из Хрватске. Нису се обазирали на српску мањину која је 1910. година чинила 26%, у Далмацији Срба је било 10%, док су у Боки, која је исто историјски део Далмације, Срби увек били већина, а Хрвати трећина.

Краљ Александар је имао идеју да твори југословенску нацију, југословенски језик, азбуку и културу. Славне српске заставе са Солунског фронта сахранио је на Опленцу. Главни идеолог био је један Хрват југословенског осећања, Виктор Новак. Написао је књигу Антологија југословенске мисли, предлагао је да се српска ћирилица остави само православној цркви, створио је нову азбуку од 22 слова хрватске латинице и осам слова српске ћирилице.

Од свега овога, после убиства краља 9.10. 1934. године у Марсељу, није остало ништа, само су Србија и Црна Гора остале двоазбучне земље, Хрватска једноабецедна, последња ћирилица у Загребу нестала је 1937. године: то је била једна кафана која се звала „Београд”, франковци су свако вече фирму мазали фекалијама. Ово је власнику досадило и тако је умрла ћирилица у Загребу.

Ћирилица под окупацијом
Када су Немци довели усташе на власт 1941. године, први закон изашао је истог месеца, 21. априла који Хрвати зову травањ: „У НДХ се забрањује упораба ћирилце”. НДХ је имала максималне границе, од Словеније до Дрине. Имала је три и по милиона Хрвата, осамсто хиљада Муслимана и два милиона Срба. Пошто су Хрвати у односу на Муслимане били етнички слаби, прогласили су Муслимане „цвијетом хрватског народа”.

Многи Срби и онај танак млаз Хрвата који су се осећали Југословенима закопавали су ћириличне књиге или их потајно спаљивали, тако да је изгледало да је ћирилце нестало у Хрватској и Босни. Сами партизани, који ће испасти победници у овом рату, у Хрватској су користили искључиво латиницу. Исто важи за Босну, док се у Србији и Црној Гори партизани служе само ћирилицом. У Црној Гори је чак слављен Свети Сава, јер Италијанима то није сметало. Италијани су понудили црногорским првацима да створе црногорски језик, ови су то одбили, али им није сметало да сруше споменик краљу Александру на Цетињу.

Српски део Срема је латинизован као и цела НДХ, Бачку је Хитлер дао Мађарима и ова је земља графички мађаризована и латинизована. Оно што је остало од Србије названо је „немачком Србијом” или „Недићевом Србијом”. То је линија Београд – Лесковац, без Врања и Пирота које је Хитлер дао Бугарској. Србији је припало северно Косово и рудник Трепча, јер је Немцима требао тај рудник, за кога данас кажу да вреди шест билиона долара. Србији је припао и српски део Баната, десет хиљада квадратних километара, све заједно немачка Србија има 51.000 квадратних километара.

Немци су поштовали српску ћирилицу, сва култура је била само ћирилична. Главни листови „Ново време”, „Српска борба”, излазили су само ћирилицом. Исто важи за позоришта, радио је Универзитет: Немци су забранили предавања али су студенти полагали испите. Путокази на путевима били су на два језика, на српском и немачком. Исто важи за све прогласе, за „Радио Београд” на оба језика. (Овај радио се „прославио” 1942. године када је Гестапо објавио да се „моле Срби да не пријављују један другог”, јер немачка полиција има паметнија посла него да прихвата пријаве комшија против комшија.)

Хитлер је српски или Вардарску Македонију дао Бугарској и тамо је српска ћирилица замењена бугарском. Партизани на Сремском фронту користе искључиво српску ћирилицу. Све наредбе Пека Дапчевића су ћирилицом и ијекавицом. На том фронту на обе стране били су историјски савезници, у партизанима Срби и Руси, а према њима Хрвати и Немци. Ту је изгинула београдска и шумадијска омладина, намерно бачена на тај непотребан фронт, јер су партизани на Србију гледали као на четничку земљу. Према извештајима немачке тајне полиције у Недићевој Србији августа 1944. године четничког вођу Дражу Михаиловића подржавало је 80% Србије.

Ћирилица после Другог светског рата
У очишћеној Војводини после Другог светског рата враћена је ћирилица, Банат је остао без Немаца, иако их је само у Банату било триста хиљада. Војводина се јавила као нека посебна јединица у оквиру Србије, тражила је чак и Вуковар јер су Срби од увек тамо били већина, Броз их је одбио – „Од када Вуковар припада Војводини?”.

То му није сметало да Барању да Хрватској која је тада први пут у својој историји припала Хрватској. (Ко је био у Вуковару видео је српске цркве 150 година старије од хрватских: српска црква у Даљу сазидана је 1723. године, а хрватске цркве створене су после нагодбе са Угарском. Срем је посрбљен у 15. веку. Пала је Деспотовина под Турке 1459. године и двеста хиљда српских породица се населило у Срем и тако га посрбило.)

Срем су комунисти поделили овако: једна трећина Хрватској са главним градом Вукововаром, две трећине Србији. Борба за Вуковор је барем етнички била легитимна. За време комунистичке диктатуре ћирилица је нестала из Хрватске 1971. године за време такозваног „Масовног покрета”. Сами Срби из Хрватске ратовали су против ћирилице (Кордун, Банија и Лика), посебно они који су добили борачке пензије.

Говорили су овако: „Ја не знам ћирилцу, што пишеш тим назадним писмом, латиницом пише цио свијет” (У бившем српском делу Македоније, 25.000 квадратних километара, комунисти су направили македонску државу и нацију. Њихов Вук Караџић се зове Блаже Конески, комунисти су му наредили – направи такав македонски језик да буде то даљи од српског. Он је за македонски књижевни језик узео говорни језик са линије Прилеп – Битољ. Створио је македонску азбуку од 28 слова. Македонци се чврсто држе македонске ћирилице, што нема никакве везе са тим што се у Македонији шири албанска латиница).

У Црној Гори све до пре неколико лета службена азбука била је српска ћирилица и јекавица, али и тада је Бока била латинизивана: „Туристи не знају ћирилицу”. Данас је Црна Гора потпуно латинизована, ћирилица се понекад види као визуелни инцидент, само за време избора код тзв. српских странака.

У Србији од 1987. године и појаве Слободана Милошевића ћирилца је потпуно враћена у живот, на свим митинзима постојала је само она. Кнез Михаилова била је ћирилична улица, телевизија ћирилична, писац ових редова успео је да латинични интервју пребаци на ћирилицу.

После доласка ДОС-а на власт
После 5. октобра ћирилица је прећутно осуђена на смрт. У Београду на попису има 93% Срба, а град је потпуно латинизован, Кнез Михаиловом влада енглеска, италијанска и хрватска латиница. Ћириличне кафане су уништене, скинути су ћирилични натписи, а кафане претворене у латиничне кафиће. Чувена кафана Косово уништена је из два разлога – да се промени њено име и азбука. Од десет књига, осам или девет штампа се на хрватској латиници. Осамдесет посто књига за децу иде латиницом.

Ћирилицу користи само српска влада, Скупштина, суд, три групе српске омладине које се називају екстремним, образовани појединци, сам УНЕСКО је према писању „НИН-а” педесет хиљада српских књига штампаних латиницом уврстио у хрватску књижевност. Завршићемо са цитатом Сремчевих јунака: „По језику рекло би се да су то Ужичани, шта је било виђели смо, шта ће бити виђећемо”. Културолошки гледано, латинична инвазија прави од Срба латиничне Хрвате.

Мр Симо Живковић

 

(Двери)

Ознаке: ћирилица, ћирилица од Берлинског конгреса до данас, борба за очување ћирилице, за време краљевине, за време окупатора, забрана ћирилице у Југославији, после доласка ДОС-а, после Другог светског рата