Прочитај ми чланак

Национални паркови Србије

0


У свету је регистровано око 7.000 националних паркова ( подручја са већим бројем разноврсних природних екосистема од националног значаја, истакнутих одлика и културног наслеђа у коме човек живи усклађено са природом).
На тој листи су и “Ђердап”, “Фрушка Гора”, “Копаоник”, “Шар планина” и “Тара”.

Због све веће људске активности у природи, промене њеног изгледа, а самим тим и угрожавања биљног и животињског света, довођења неких врста до границе изумирања, “родила” се идеја о оснивању националних паркова. Људи су почели да размишљају о томе како да сачувају разноврсност биљног и животињског света, те зауставе брзо изумирање врста.

Као појам први пут се дефинише на подручју Јелоустоуна (Yеллоwстоне) у Сједињеним Америчким Државама, 1872. године. У Европи први такав парк је основан у Шведској, а затим 1909. у швајцарском Енгадину. На територији (бивше) Југославије – 1924, у долини Триглавских језера. У међувремену су основани и други национални паркови са циљем заштите и проучавања природних целина.

“Ово су подручја са већим бројем разноврсних природних екосистема од националног значаја, истакнутих одлика и културног наслеђа у коме човек живи усклађено са природом. Намењен је очувању постојећих природних вредности и ресурса, укупне предеоне, геолошке и биолошке разноврсности, као и задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравствено-рекреативних потреба и осталих активности у складу са начелима заштите природе и одрживог развоја.

У националним парковима дозвољене су активности којима се не угрожава изворност природе, као и обављање делатности у функцији образовања, здравствено-рекреативних и туристичких потреба, наставка традиционалног начина живота локалних заједница, на начин којим се не угрожава опстанак врста, природних екосистема и предела”, каже једна од дефиниција.

Национални парк може да заузима површину различите величине: од неколико хиљада хектара у Европи, па до неколико милиона хектара у Америци и Канади. У Србији је минимална површина 3.000 ха.

Највећи национални парк у свету данас је Североисточни Гренланд национални парк површине 972.000км2 основан 1974. Највећи Европски национални парк је Југид Ва (Yугyд Ва) површине 18.917км2 у североисточној Европи на Уралу, који је уједно и највећи Руски национални парк основан 1994.

Према подацима из 90-их година прошлог века на свету је било 1500 националних паркова или резервата, док је према подацима Међународне уније за очување околине ИУЦН (интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре) до 2010. године регистровано око 7000 националних паркова.

Србија их има пет: “Ђердап”, “Фрушка Гора”, “Копаоник”, “Шар планина” и “Тара”. За управљање сваким од њих, основано је посебно јавно предузеће.

Својим укупним вредностима национални паркови надилазе границе Србије и укључени су у Европску федерацију националних паркова – ЕУРОПАРК.

 
Национални парк Ђердап


Национални парк Ђердап репрезентује јединство природне и културне баштине Србије. Приобални појас Дунава у Ђердапу био је настањен још у неолиту, а о континуитету живљења сведоче откривене археолошке вредности – од монументалне културе неолита, Лепенског Вира, преко споменика античког и средњевековног периода, до савременог доба. Ђердап, такозвана Гвоздена врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце.

Клисура Ђердапа и природно подручје уз клисуру, као просторна целина, површине 63 608 хектара, са изузетним културно-историјским вредностима, значајним природним екосистемима по саставу изузетне вредности и реткости, објектима изворне флоре и фауне и добро очуваним шумама природног састава и изузетног изгледа, од 1974. године стављени су под заштиту као национални парк.

Истраживања флоре почета су у давној прошлости. Колико је Ђердапско подручје било и остало занимљиво за ботаничаре – флористе и фитогеографе – сведочи податак да је Јосиф Панчић, током истраживања флоре Кнежевине Србије, чак 12 пута, у периоду од 1853. до 1876. године, био у Ђердапу и његовој околини, укључујући подунавске пешчаре с једне и друге стране клисуре.

Данас су на овом подручју чак 43 врсте биљака, животиња и гљива строго заштићене, а 124 заштићене.

Такође, велико је богаство животињског света, пре свега због очуваности разноврсних станишта која дају добре услове за опстанак тако великог броја животињских врста.

Од Голупца до Кладова, Дунав протиче кроз најлепшу клисуру Европе. Ови предели су и у геолошком, морфолошком и просторном смислу најинтересантнији и најатрактивнији. Морфолошке одлике Ђердапа указују да је клисура настала сукцесивним усецањем Дунава у планински масив Карпата, остављајући стрме и местимично вертикалне стране које се издижу изнад речног нивоа и до 800 метара.

Ђердап чине четири клисуре: Голубачка клисура, Госпођин Вир, Казан и Сипска клисура.

У геоморфолошком смислу под Ђердапом се данас подразумева највећа, најдубља и најлепша клисура Европе, која одваја Банатске планине од планина источне Србије и спаја Панонски, са Влашко-понтијским басеном.

Занимљиво тумачење настанка дунавске клисуре развио је Јован Цвијић који је пошао од чињенице, да су пре 10 милиона година Панонски и Влашко-понтијски басен били испуњени морима из којих су извиривала острва (Фрушка гора, Авала и др.). Ова два мора су била одвојена ниским Карпато-балканским планинским венцем, а између њих, по траси данашњег Дунава, постојала је на неколико места веза у виду мореоузина. Касније је ниво Влашко-понтијског мора почео да опада, па се тако преливала вода из вишег, Панонског, у ниже, Влашко-понтијско, море. Тако је Дунав наследио особину отоке, а трагови даљег продубљавања сачувани су у виду Тераса.

Друга група научника мисли, пак, да је дунавска клисура настала у тренутку кад је почело да се спушта Влашко-понтијско море и том приликом се једна река увукла у супротан слив, те је тако повукла и обрнула реку из панонског слива у Влашко-понтијско море. Тако се формирало речно корито будућег Дунава кроз Ђердапску клисуру. Да ли је ово питање настанка Ђердапа дефинитивно решено, још увек се не зна, али се њиме научници и даље баве.

Национални парк Ђердап можете посетити током читаве године. Уз обилазак атрактивних видиковаца, шетњу пешачким стазама, посету Визиторском центру у Доњем Милановцу, Национални парк Ђердап упознаћете и кроз Голубачки град, Лепенски вир, Трајанову таблу и Диану на Караташу, сувенире и гастрономске специјалитете тамошњих угоститеља.

Фрушка гора


Назив Националног парка потиче од назива истоимене планине, (а потиче од речи Фруг – „Роман“), те чува успомену на једну етничку заједницу која је давно нестала из ових крајева. Ова усамљена острвска планина у Панонској низији, разуђена планинским и речним токовима, проглашена је националним парком 1960. године.

Захваљујући јединственим и веома бројним фосилним остацима флоре и фауне, Фрушка гора се назива и „огледалом геолошке прошлости“.

Пашњаци и плодно земљиште, виногради и воћњаци, украшавају падине и ниже делове Фрушке горе, док су површине које се налазе на висинама изнад 300 метара надморске висине покривене густим, листопадним шумама. Посебну вредност и бисер Фрушке горе представља 16 православних манастира, познатих по специфичној архитектури, богатим ризницама, библиотекама и фрескама. Фрушка гора такође крије и бројне археолошке локалитете из праисторијског и историјског периода.

Флора Фрушке горе је веома разнолика и специфична. На простору уже зоне Националног парка расте око 1500 врста биљака, међу којима преко 40 има статус природних реткости Србије. Од присутних преко 30 врста орхидеја, 18 врста је од међународног значаја. Фрушка гора је у целини шумско подручје, међутим од некадашњих 130.000 ха површине под шумом данас је остало само 23.000 ха.

Човек је у прошлости искрчио велики део шума на Фрушкој гори, тако да се на овим, потенцијално шумским површинама, данас углавном налазе ливаде, утрине, њиве, виногради и воћњаци, а преостале шуме углавном се налазе на вишим и нагнутим положајима са израженим ерозионим процесима, и већим делом су обухваћене границама националног парка.

Животињски свет Фрушке горе веома богат је и разноврстан.

Хидрографска мрежа веома је густа и релативно правилно распоређена. Површинске воде су представљене изворима, врелима, густом речном мрежом, барама и вештачким језерима.

У праисторијско време, Фрушка гора је била углавном насељена на приобаљу Дунава. У планински масив обрастао шумом човек је залазио само ради лова или тражења привременог склоништа за време опасности. У античком периоду, за време старих Римљана, Фрушка гора се називала алма Монс – плодно брдо, што указује да је и у том добу била обрасла шумом и настањена са разноврсном дивљачи.

Овај део Панонске низије био је током читаве историје позорница бурних историјских догађаја који су често доводили до нестанка старе и појаве сасвим нове популације људи. У то доба се учвршћује црквена организација и Срем добија епископију, а затим у XIII веку бискупију. У Баноштру се крајем XII века оснива бенедиктански манастир. Турски упади у Срем од 1390. и 1392. најављују ново немирно поглавље историје.

Од почетка средњег века у ове крајеве надиру многи народи остављајући за собом трагове својих цивилизација

У новијем периоду од 1941. до 1945. године читаво подручје Фрушке горе представља поприште борби, склоништа и збегова. Сведоци о догађањима у овом периоду су бројна спомен – обележја од којих је најзначајнији споменик на Иришком венцу.

Манастири Фрушке горе су јединствена група сакралних објеката настала у периоду од XV до XVIII века. Од 35 изграђених манастира до данас је сачувано 16. Као културне и историјске вредности налазе се под заститом UNESCO-а.

У оквиру Информативног центра ради водичка служба која је оспособљена да посетиоцима држи предавања, како у природи тако и унутар зграде уз видео пројекције, првенствено филмова о природи Фрушке горе. У Информативном центру налази се природњачка поставка са експонатима који на најбољи начин репрезентују природне и културне вредности Националног парка.

Копаоник


Национални парк “Копаоник” простире се на највишим и најочуванијим деловима планине Копаоник, која се уздиже у средишњем делу јужне Србије. Заштићен је 1981. на површини од 11.809 ха. Иако почиње на висини од око 800 м, највећа површина Парка обухвата централни и најшумовитији део копаоничког масива, пространи, релативно заравњени предео висок око 1700 м, познат као Равни Копаоник, око којег се дижу Суво Рудиште са Панчићевим (Милановим) врхом (2017 м) на коме је Панчићев маузолеј, Караман (1934 м), Гобеља (1834 м) и друго.

На Копаонику је најраспрострањенија раскомадана шумско-пашњачка зона средишње Србије. На вишим деловима је четинарска смрчева и јелова, а по странама букова и храстова шума.

Копаоник одликују велике површине са изузетно вредним и очуваним екосистемима. Еколошка разноврсност условила је и богатство животињског света.

Клима Копаоника обележена је са преко 200 сунчаних дана годишње, због чега и носи назив „планина сунца“. Копаоник се налази на прелазу приморске ка континенталној клими. Јужни положај масива, заравњеност и отвореност терена спречава дуготрајно задржавање облачности над планином.

Снегови са извесним одступањима падају крајем новембра и трају до месеца маја, просечно 180-230 дана годишње.

Рудна богатства подарила су име Копаонику, где се од најстаријих времена копала руда. Вулканска активност и врели минерални растопи су узроковали промене на стенама услед високих температура и снажних притисака. Копаоник није извориште великих река због релативно малих годишњих падавина, али зато постоји густа мрежа малих површинских токова који потичу од бројних извора са целе површине ове планине, од којих су неки са хладном водом, неки су лековити са повећаном радиоактивношћу и минерализацијом воде.

Повољни природни услови овог планинског масива омогућили су развој богатог и разноврсног животињског и биљног света.

Флора Копаоника садрзи преко 1500 биљних врста. Овај простор представља један од најзначајнијих центара биолошке разноврсности и ендемизма Балкана, јер у Националном парку живи 91 ендемична и 82 субендемичне биљне врсте.

На највишим стаништима Копаоника живе многобројне животињске врсте, а најзначајнији су сиви соко, златни орао, сова, дивља мачка и јелен, планинска шева, крстокљун, живородни гуштер и друге животињске врсте.

У региону планине су познате Врњачка, Матарушка и Сијаринска Бања. У подножју налази се Јошаницка Бања (термални извор, 78°Ц), Луковска Бања (36-56°Ц) и Куршумлијска Бања (38-57°Ц). На Копаонику постоје и минерални извори као и извор нискорадиоактивне воде Крчмар на висини од 1700 м и Марине воде на висини од 1950 м.

Због повољне климе, броја сунчаних дана у години, геоморфолошке разноврсности Копаоник је изузетно погодан за развој туризма. Копаоник пружа посетиоцима – љубитељима природе, уживање и лепе доживљаје…

У оквиру Националног парка изграђен је туристички центар са системом жичара и скијашких терена за алпско и нордијско скијање.

Копаоник је највећи скијашки центар у Србији и несумњиво један од најлепших центара у овом делу Европе. Врхунски уређени терени скијашког центра Копаоник пружају неизмерно уживање свим категоријама скијаша, од почетника до скијаша врхунских способности и чине боравак на Копаонику незаборавним. Поседује око 55 км стаза уређених за алпско скијање и 12 км стаза за нордијско скијање. За љубитеље ноћног скијања ту је и осветљена стаза “Мало Језеро”. Више од 70 одсто скијалишта покривено је системом за вештачко оснежавање. Овим се постигло да сезона скијања траје дуже, а скијаши, како почетници тако и они мало захтевнији, могу бити сигурни да ће током сезоне моћи да уживају у одлично припремљеним стазама.

Све стазе су веома добро повезане системом жичара и ски лифтова, капацитета од преко 32.000 скијаша на сат.

Жичара четворосед Панчићев врх током читаве зимске сезоне, али и у току лета, осим скијаша и сноубордера, превози и посетиоце центра који се не баве зимским спортовима, већ панорамски разгледају центар и баве се бројним другим активностима које Копаоник омогућава.

Шар-планина


Шар-планина представља висок јужни обод Србије, простирући се, у дужини од 85 км, у јужном делу Косова, али и северозападном делу Републике Македоније и врло малом делу источне Албаније.

Своје име је заслужила, како се углавном сматра, због шаренила планинског пејзажа, контраста и живости боја којима ју је природа осликала. Како би се заштитиле њене изузетне вредности, установљен је Национални парк “Шар планина” 1993. у привременим границама од 39.000 ха, док је предвиђено да трајним границама обухвати површину од око 97.000 ха.

Главни гребен ове планине је са преко 30 врхова високих од 2500 м, са највишим врхом у српском делу планине Бистра – 2652 м. Највиши врхови Шар Планине су већим делом године покривени снегом и ледом. Планина има 39 језера, 100 већих извора и 25 већих река. Моћна снага леда из прадавног леденог доба, у својим различитим појавним облицима, избраздала је дубоке трагове у рељефу Шар-планине, и исписала историју геопроцеса који омогућавају проучавање земљине коре и реконструкцију геолошке прошлости Балканског полуострва и шире. По разноврсности облика, са око 100 циркова, Шар-планина представља прави музеј глацијалног рељефа под отвореним небом.

Са косовске стране планине подигнут је велики ски центар Брезовица, у општини Штрпце. То је скијалиште са 5 жичара, 5 ски лифтова и 16 км стаза (900-2,500 м). Некад веома добро развијени зимски туризам на овој планини, нагло је прекинут 1998. године.

Шар-планину одликује велико богатство и разноврсност живог света, и присуство великог броја реликтних и ендемичних врста. Са 45% биљног света Србије, особеним шумским заједницама и врстама, животињским врстама које се данас ретко налазе у природи, а многе су угрожене у читавом свету, Национални парк “Шар-планина” са пуним правом носи обележје склоништа за дивљи свет који данас убрзано нестаје.

На Шар-планини живи 1800 биљних врста. Најзначајнији су бројни терцијарни и глацијални реликти, и 339 балканских ендемита, од којих су 18 локални ендемити, присутни искључиво на овом масиву. У Националном парку живи 147 врста дневних лептира, 45 врста водоземаца и гмизаваца, око 200 врста птица и 32 врсте сисара, што га чини једним од фаунистички најбогатијих подручја Европе.

Вегетација на планини дијели се у три појаса, до 1,000 – 1200 м расту све врсте усева и листопадне шуме, изнад тог простире се црногорични шумски појас до висине од око 1, 700 м, а изнад тога је појас високих пашњака, који обухватају око 550 км2. Шар Планина је највећа компактна површина у Европи, покривена пашњацима. Планина је пуна стада оваца које од бројних вукова и медведа чувају надалеко познати пси шарпланинци. Од предатора на планини има рисова и орлова. Падине Шар Планине пуне су бројних села, у којима се већина људи бави сточарством.

Поред тога што је овај национални парк по свом природном богатству једна од врућих тачака биолошке разноврсности Европе, он је изузетно драгоцен и као колевка српске духовности, државности и историје. На овом подручју се налази 45 цркава и манастира подигнутих у периоду од XIII до XVII века. Ту су испосница и манастир Св. Петра Коришког из XIII века, црква Св. Петке из XIV века , црква Св. Богородице Одигитрије из XIV века, манастир Св. Тројице из XV века, остаци Душановог града и манастирског комплекса Св. Архангели из XIV века надомак Призрена, и други споменици културе од највећег националног значаја.

Тара


Национални парк “Тара” покрива највећи део планине Таре, која се налази на крајњем западу Србије, на самој граници са Босном и Херцеговином, у лакатастој окуци реке Дрине, између Вишеграда и Бајине Баште.

Проглашен је за национални парк 1981. године, на површини од 19.200 ха. Подручје Националног парка, заједно са Заовинама и Парком природе “Шарган – Мокра Гора”, чини окосницу будућег резервата биосфере Дрина. Планина Тара припада делу старовлашких планина, а њен масив сачињавају Калуђерске баре, Тара, Алушке планине, Црни врх и Звијезада.

Тара представља високу, знатно скраћену површ високу 1000-1200 м, са које се уздижу ретки врхови висине од 1400 до 1600 м, испресецану дубоко уклесаним речним долинама. Поред кањонске долине Дрине са моћним кречњачким одсецима високим и преко 1000 м, својом лепотом и дивљином издвајају се и кањони река Раче, Бруснице и Дервенте, и као изузетна атракција, водопади Мали и Велики скакавац на реци Рзав.

Планина Тара нарочито је позната по бујним, густим, аутохтоним четинарским шумама, које је чине најшумовитијом планином Србије и Европе. Од преко 1000 биљних врста колико је ту присутно, око 20 су ендемичног карактера, међу њима и царица свих ендемита Европе, Панчићева оморика.

Панчићева оморика је реликт терцијара и балкански ендемит који је преживео велико ледено доба на веома ограниченим рефугијалним стаништима у средњем току реке Дрине, због чега је овај простор јединствен за очување биолошке разноврсности у глобалним размерама.

Вегетацију гради 35 шумских и девет ливадских заједница, где су најзаступљеније мешовите аутохтоне шуме смрче, јеле и букве, а посебну вредност чине реликтне и ендемореликтне заједице оморике, смрче, јеле, црног и белог бора. Поред изузетног биодиверзитета флоре, на подручју Таре су и бројна станишта значајне фауне. Панчићев скакавац је локални ендемит којем је ово подручје једино станиште.

Док Дрину и хладне поточне воде настањују ретке и племените врсте као што су младица и липљан, на подручју Таре се налази око 130 врста птица, као што су црна жуна, планински детлић, лештарка, уралска сова, гаћаста кукумавка, жутарица, мала мухарица, креја лешникара, итд. Међу фауном сисара је посебно значајно присуство медведа, вука, дивокозе, срне, видре, дивље мачке, куне златице, куне белице, итд.

Људи на Тари данас се баве традиционалном планинском пољопривредом и сточарством, екслоатацијом рвета и сеоским туризмом. У Националном парку се налазе и бројни остаци културног наслеђа. Обновљени манастир Рача, некрополе надгробних споменика из XIV и XV века у Перућцу и Растишту, драгоцени су део средњовековне српске културне баштине.

 

(Б92)