Због медијске фаме која се подигла око филма „Други сусрет“, доносимо интервју са потпуковником Ђорђем Аничићем, који објашњава зашто је прича Золтана Данија лаж!

Гост првог дела Атлантиса Ултра је потпуковник Ђорђе Аничић који се у време НАТО агресије на Србију налазио на месту заменика команданта 3. ракетног дивизиона ПВО, у борбеном раду руковалац гађања у борбеној послузи на ракетном систему С-125М „Нева“ који је оборио такзовани „стелт“.

Изузетно значајан догађај у историји Србије какав је обарање Ф-117 А, 27. марта 1999, током 78-дневног НАТО бомбардовања, постао је на жалост, плен пропагандне кампање бившег команданта 3рд ПВО, Золтана Данија, који настоји да сву славу и заслуге за успех 3.ракетног дивизиона ПВО припише себи у једној бескрупулозно вођеној ауторекламерској кампањи коју можемо назвати „Операција Минхаузен“ (За немачког барона Карла Фридриха Минхаузена, који је био стварна личност, каже се да је био највећи лажов икада. Минхаузен је са непуних двадесет година приступио руској војсци и са њима се борио против Турака.

По повратку у Немачку измишљао је и причао невероватне авантуре о свом боравку у Русији, летењу на Месец и свом грандиозном јунаштву.) Минхаузен Дани је у свом баронисању измислио да је извршио модификације на ПВО систему „Нева“ па је због тога авион „стелт“ технологије постао видљив. Ова невероватна лаж подржана је и филмом “21 секунд“ редитеља Жељка Мирковића који представља обману јавности на глобалној скали. Жељко Мирковић је дезинформисао јавност, упркос објашњењима и упозорењима чланова борбене послуге која је учествовала у обарању „невидљивог“ на „минхаузенски“ ниво приче Данија Золтана, а уз финансијску помоћ институција у земљи и добио је бројна признања и награде на филмским фестивалима.

Измишљотину о модификацији покушао је да рационализује сам Дани који у документарном филму „Невидљива смена“ признаје да никакве модификације није било и да је тој лажи прибегао водећи пропагандни рат против НАТО-а.

Са друге стране, једино потпуковник Ђорђе Аничић није поводом обарања „стелта“ унапређен у виши чин, нити на било који други начин стимулисан поводом тог успеха, већ је постављен на формацијско место нижег чина што говори да су и институције војске вођене интересним стратегијама, добијањима чинова и ордења на рачун овог успеха и бескрупулозног одбијања да награде оног који је за успех заслужан, одговорне за беспризорно ширење неистинитих информација у вези са тако важним догађајем у нашој историји.

На срећу, потпуковник Аничић је оставио необориво сведочанство о дешавањима у 3. Ракетном дивизиону током НАТО агресије: Ратни дневник који је на десетогодишњицу обарања објављен у форми књиге под називом „Смена“, на велико задовољство осталих чланова борбене послуге и до тада обмануте јавности.

Љубавна прича века – Золтан и Дејл!

Повереништво Двери на Новом Београду организовало је малу диверзију на премијери филма о пријатељству Золтана Данија и Дејла Зелка.

После недељне акције нашег покрета на Старом сајмишту, многи пријатељи, а и ми саборци, задржавајући се после опела настрадалим логорашима, на ветровитом и хладном платоу поред споменика, желели смо да проговоримо онако, још по неку, међусобно, ваљда да саберемо утиске и да се на кратко договоримо око сутрашњег одласка на премијеру филма „Други сусрет“. Тужни, али и поносни јер је исправљен бар делић велике неправде, а трајала је седамдесетак година и траје све до данас – некако невољно и лагано кретали смо својим кућама.

Сутрадан, нас око петнаестак, сакупило се и кренуло ка Дому омладине. Са чудним осећајем, али сигурно, ушли смо у хол. Кренули смо ужурбано ка степеницама које воде доле, ка улазу у велику дворану. Обезбеђење нас је зауставило. Одбрусили су нам: закаснили сте, филм је већ почео, не можете да уђете! Видимо момка који се ужурбано пење уз степенице и видно потресен истрчава у хол. Креће ка главном излазу. Ми покушавамо да га сустигнемо.

Молимо га да нам каже шта се унутра, на пројекцији дешава. Он, моли да га оставимо на миру, видно је потресен, и са сузама у очима отвара врата са речима – страшно, страшно…- затвара их и одлази. Ми стојимо и гледамо једни друге такорећи у неверици. Ма, покушаћемо поново да уђемо, рекао је неко од нас.

После пар тренутака у холу Дома омладине појављује се и госпођа Мила Алечковић, која је предходног дана такође, била на опелу и дошла да подржи нашу акцију. Обећала је да ће доћи на премијеру филма, али вероватно уз мало закашњење. Тако је заиста и било.

Поздрављамо је, и одлазимо заједно до обезбеђења. Други пут. Молимо их да бар њу, пусте унутра. До госпође Миле, однекуд долази крупан обријани човек са бубицом у уху и пушта је да прође. После свега тридесетак секунди, поново се појављује тај исти човек. Издаје наредбу обезбеђењу да нас ипак пусти. Улазимо на десети минут пројекције. Из мрака чујемо смех. Зенице привикавамо на велико платно. И, од тог тренутка… креће ова сага…

Вероватно, ни „Касандра“, ни „Есмералда“, а богме ни „Рањени орао“ не могу да парирају oвој сапуници, у режији младог редитеља (у напону „креативних“ снага) Ж. Мирковића.

Очекивали смо причу о 78 црних дана бомбардовања, о хиљадама мтрвих цивила, о нашем пацовском животу у подрумима, о хиљадама људи који у овој земљи умиру од рака, који су им подарили пилоти нато-алијансе и причу о томе како је наша Војска покушала да се одупре злотворима, па чак и да обори авион – последњу реч технике.

Међутим, на наше запрепаштење и згражавање, отпочела је драматична љубавна прича: Након што је био оборен (тј. савладан) од стране Золтана, Дејл је провео тешке тренутке покушавајући да у окриљу своје топле породице поврати храброст и да се опорави од насилног Золтановог старта. Његова одана супруга која га је, као Пенелопа Одисеја, чекала да се врати из колатералних ратних похода, исплакала је море суза због његове горке судбине.

Али, ето, после 12 година, када су се емоције стишале, Невидљиви Дејл је схватио да тај први сусрет између њега и маркатног Золтана и није био тако лош – било је то ипак ново, узбудљиво искуство, шанса за даље спиритуално напредовање. Једном речју – отворили су му се нови видици. И тако, у организацији Ж. Мирковића, који се овде показао као права, искусна проводаџика, Золтан и Невидљиви Дејл добили су прилику за други сусрет.

Дејл је током пута за Србију био узбуђен. Мешао се страх са љубавним жаром, па су му се у очима, (услед растрзаности) стално цаклиле сузе. За то време, Золтан га је нестрпљиво очекивао, док га је његова такође верна, и такође одана супруга бодрила и подржавала. Дуго очекивани – други сусрет одиграо се у Золтановој пекари, где су онда заједно развлачили пите.

Постало нам је веома мучно и непријатно и желели смо само да побегнемо из мрачне сале што даље. Али, морали смо да издржимо до краја. Морали смо да одгледамо све сцене – њихово грљење и цмакање, па грљење и цмакање њихових жена, и свих њих међусобно на гомили, све до екстатичног ватромета на крају. Питате се зашто? Јер смо морали да поставимо једно важно питање.

И када се филм коначно завршио, и када су се главне звезде појавиле и поклониле одушевљеној београдској публици (која је тапшала и тапшала и тапшала – да смо се озбиљно приупитали да нису под неком хипнозом), ми смо вребали своју прилику. После мучног тискања у великој групи обожаватеља, који су желели да им Невидљиви Дејл да свој аутограм и мало пригрли, успели смо да дотичног питамо једино што нам је било важно, а то је да ли му је г-дин Золтан икад поменуо малену Милицу Ракић, убијену на ноши.

Дејл је само трептао, никад није чуо то име. Рекли смо му да се информише, а његова испружена рука, којом је хтео и нас да пригрли, остала је да виси у ваздуху.

P. S. Овом приликом желимо да истакнемо да је ратна прича дотичног „хероја“ Данија Золтана обична лаж, и да истину потражите у књизи, т. ј. публикованом ратном дневнику ппук. Ђорђа Аничића која говори о томе шта се стварно десило у ноћи када је оборен НАТО авион Ф 117. Неке детаље можете открити и у радио емисији „Атлантис“ бр.40 ауторке Биљане Ђоровић, коју можете потражити на нашем сајту.

Емисију Атлантис ултра преузети овде.

 

(Двери)