Прочитај ми чланак
Војвода Петар Бојовић је 1. октобра 1918. издао заповест дивизијама да ослободе Јужну Србију од Прешевске долине до Ниша.
Дунавска дивизија кренула је левом, а Дринска дивизија десном обалом Јужне Мораве, док је Моравска дивизија у другом армијском ешалону требало да се креће на дан марша иза предњих дивизија, друмом Куманово-Врање-Лесковац-Ниш.
Француска и српска коњица под командом генерала Гамбете надирале су ка Нишу: Французи десном обалом Јужне Мораве према Пироту и Нишу, а Срби првацем Куманово-Врање-Лебане-Лесковац-Ниш.
Снаге Дунавске дивизије 4. октобра ослободиле су Врање, 5. октобра српска војска ушла је у Владичин Хан, 6. октобра ослобођена је Грделица, 7. октобра Лесковац, 8. октобра Брестовац и Житни Поток, одакле се припремао напад на Ниш.
Немачке трупе које су се налазиле у саставу 11. армије, заузеле су положаје са тежиштем одбране на Јужну Мораву, на десетак километара испред Ниша. На десном крилу одбране положај је запосео алпски корпус (у чијем се саставу налазило шест планинских пукова), централни сектор одбране био је на линији Кочане-Драшкова Кутина где је концентрисана 219. дивизија, а на левом крилу, између Бабушнице и Пирота, 217. дивизија.
Српска Прва армија располагала је са три сасвим исцрпљене дивизије.
У односу на немачку 11. армију чије су трупе биле одморне, добро наоружане и утврђене, српске снаге су биле двоструко слабије.
Положај Прве српске армије пред Нишем био је тежак јер се удаљила од базе за снабдевање оружјем, муницијом, храном и свим што је било потребно за продужетак ратовања. Имајући у виду и лош саобраћај, јер је пруга од Скопља према Нишу била порушена, командант Солунског фронта генерал Франше Д’ Епере, упутио је Српској врховној команди у Скопљу наређење да „Прва српска армија обустави надирање ка Нишу, јер може да компромитује цео успех“.
Српска команда је хтела да послуша искусног француског маршала али српски војник се питао:
„У нишком крају се приповеда као истинска анегдота. Да ли је истина остављамо историчарима да процене, али сигурно је да прича одсликава морал и етику тадашњег српског војника.
Војвода Петар Бојовић, пре него што је донео одлуку да заустави даље напредовање српске војске, хтео је да ослушне глас српског војника. Постројио је једну већу јединицу и саопштио јој је одлуку Врховне команде, о заустављању српске војске док не стигне појачање.
Одједном је испред строја иступио један обичан каплар скинувши понизно капу, спустивши поглед ка земљи и полу дрхтавим гласом се обратио Војводи:
Гос’н Ђенерале, војник Милисав … понизно се јавља! Могу ли да Вам се обратим?
Реци војниче , одговорио му је изненађено Војвода.
Госн, Ђенерале, ја због љутог Швабе и Бугарина нисам видео кућу три године. Остала ми стара мајка, жена и двоје нејаке деце – најстарије је тек проходало када сам га последњи пут видео. Боли то Ђенерале, али то се некако истрпи. Благи Бог и Свети Никола о њима брину, када ја већ нисам ту да поред њих се бринем.
Али Ђенерале, ја славу, свету славу Светог Николе не славим кући већ четврту годину. Или ћу ове године упалити славску свећу мом спасиоцу Николи у мом дому и славски колач преломити или ме неће бити! Ја само толико Ђенерале, а ти си власт па пресуди: или ме шаљи на вешала због ових мојих речи или ме пусти Шваби на метак, а ја ћу се већ снаћи да упалим Свецу свећу како доликује и Бог заповеда – завршио је војник Милисав, а ниједном од стида није погледао Војводу Бојовића, пошто се побунио против његове одлуке.
Убрзо и сви војници Милисавове јединице скинуше капу и погнуте главе иступише ћутке корак напред стајаћи у истој линији са својим саборцем.
Војвода се само тихо окренуо и позвао ађутанта наредивши му да Врховној команди пошаље следећи телеграф:
„Српски војник је наредио јуриш на Ниш. Стоп. Наређење ће бити извршено. Стоп. Генерал Бојовић.”
И српски војник је ускоро у свом дому упалио свећу своме Свецу заштитнику и прославио славу!
Трупе Прве српске армије 10. октобра 1918. почеле су операцију за ослобођење Ниша. Дунавска дивизија водила је жестоке борбе са трупама 219. немачке дивизије, поразила их код села Липовице и наставила продор према Нишу. Моравска дивизија је 10. октобра 1918. после борби освојила Селичевицу и наставила продор према Горици и Бубњу.
Пошто су снаге Моравске дивизије продрле до самог предграђа Ниша, а Дунавска и Коњичка дивизија разбиле непријатеља и држале чврсте позиције у Топлици, било је јасно даје битка за Ниш већ решена.
У току 11. октобра снаге Моравске дивизије су протерале непријатеља са леве збале Нишаве и заузеле десном колоном линију Горица-Марково Кале, а левом колоном Корвин град и Кнежицу.
Коначно, 12. октобра 1918. године, снаге Прве армије ослободиле су и коначно контролисале Ниш.
Тако је некад говорио српски војник и српска Врховна команда извршавала наређење српског народа. Да ли је још остало Срба у којима куца храбро православно срце Солунца Милисава и попут војводе Бојовића поступају праведно, мудро и без сујете?
