Прочитај ми чланак

Кумановска битка – „Куманово за Косово“ и ослобођење од Турака

0

23. октобар 1912. – Турским нападом је почела Кумановска битка, у којој је Прва српска армија под командом регента Александра Карађорђевића за само два дана до ногу потукла турску Вардарску армију Зеки-паше и тако задала тежак ударац моћном непријатељу у Првом балканском рату.

Данас, када се обележава стогодишњица ослобођења Срба и осталих хришћанских народа од вишевековног турског ропства, па и ослобођења наших општина – Бујановца, Прешева и Трговишта – и када је, у данашњим међународним околностима, појачано поново интересовање Турске за Балкан, а споменућемо и то, када имамо на нашим телевизијама праву „инвазију“ турских телевизијских серија, треба се сетити времена када се то догађало, када се водио ослободилачки Први балкански рат.

Од тих догађаја, од историјски тако значајне Кумановске битке, прошао је тек један век, а наше памћење, наше сећање на то време и те догађаје недопустиво је бледо.
(Др Јован Љ. Јањић из Врања, јула 2012.)

На Берлинском конгресу 1878. године ондашње велике силе одлучиле су да граница између Србије и Турске буде постављена тако да, када је реч о нашем јужном крају,општине Прешево, Бујановац и Трговиште, остане и даље у турском ропству.

Србија се с тим никако и никада није мирила.

Због тога, управо у то време, ради заштите и ослобођења Срба и осталог хришћанског света који је остао у границама Турске, настао је у Србији, најпре спонтано, четнички (комитски) покрет, као израз приватне иницијативе. Овај покрет почео је да организује и изводи акције на неослобођеној територији. У српској историји налазимо податак из тог времена да су и „Млађи официри почели (су) да ускачу у Стару Србију и Македонију и да се боре као четници.”

Касније, овај покрет српско јавно мњење прихвата и обилато помаже. Та помоћ је била таква да се ова организација могла, како је записао учени Врањанац др Јован Хаџивасиљевић „похвалити обилном материјалном и моралном потпором и од првога грађанина Србије, до најсиромашније колебе. Ко није смео јавно, помагао је тајно“.

У Београду је био Главни одбор ове организације, а њен Извршни одбор у Врању. Отпочело се са организовањем и комитских чета. Забележено је да су се „Комитске чете у Врању формирале (су се) у старој турској школи која је била на једном скровитом месту поред реке у горњем делу града.”

Прва таква организована чета, са 22 опробана четника, прешла је турску границу код села Турско Буштрање 10. маја 1904. године. Одзив у четнике је био велики. Гласовите војводе као што су били: Јован Довезенски, Коста Пећанац, Крста Ковачевић, Риста Стефановић-Старачки и други формирају чете у Пчињи, кривопаланачком, кумановском, прешевском и другим крајевима Турске.

Четничке акције посебно су помагала погранична насеља. Разуме се да ова насеља због свог географског положаја нису могла бити ван ових збивања. Такав је, на пример, случај са Ратајем, чији се атар простирао такорећи до саме ондашње турске границе. И његови становници су пружали помоћ овој организацији: преносили су пошту, примали четнике у својим кућама, хранили их и одевали, пружали им заштиту. О томе постоје сачувани архивски подаци. Наводимо овде један такав докуменат.

То је Заклетва о истинитости Уверења да је Трајко А. Трајковић из Ратаја, дугогодишњи општински деловођа и благајник Општине Врање, активно учествовао у потпомагању четничке акције за ослобођење наших јужних крајева од Турака у времену од 1900. до 1912. године. (Њега су бугарски окупатори убили децембра 1915. године.)

Заклетва
Ја Јован Трајковић, Јован Димитријевић из Ратаја, заклињем се јединим богом и свим што ми је на овоме свету најмилије и најсветије: Да је пок. Трајковић А. Трајко, бив. из Ратаја као дугогодишњи општински деловођа и благајник општ. Врањске, активно учествовао у потпомагању наше четничке акције за ослобођење наших јужних крајева од турака, тако, да је у својој кући за време од 1900–1912. год. примао наше четнике, хранио их и одевао, зашта је као такав приликом окупације наше земље месеца октобра 1915. г. одмах по доласку Бугара интерниран из своје куће као редов болничарске чете И пешад. пука „Књаза Милоша Великог“ где је био дошао на одсуство од 4. четири дана ради виђења са својим покојним оцем Антом по депеши, пошто му је његов покојни отац Анта био тешко болестан, и ту код куће непријатељска војска затекла и отерала у Сурдулици и тамо са осталим је стрељан и ту сахрањен.
Да је пок. Трајко у времену током 1915. год. имао 31. год. своје старости т.ј рођен је 1884. год.

Како право казао и заклео се тако ми бог и овог и оног света помогао. Амин.

Бр.3430 Положили заклетву:
18/ИX –938.г. Ратаје. Јован Трајковић
Писар: Јован Димитријевић
Ст. Т.Димитријевич Оверава Претседник оп. Управе,
Печат Т. А. Трајковић

(Општина ратајска)

Иначе, када је отпочео Први балкански рат, српски четници су већ имали формиране одреде, па су као такви могли да учествују у њему. Неки од њих су употребљени испред Прве и Треће армије. Тако је одред Војина Поповића-војводе Вука за време Кумановске битке, 23. октобра, на Сртевици, успешно садејствовао Дунавској дивизији првог позива и помагао јој да се одржи на положају.

Идеја ослобођене Србије да и остали њени крајеви, као и сви хришћански народи на Балкану, буду ослобођени турског ропства, врло је била жива. Остварење ове идеје био је у то време њен најпречи циљ. Ради остварења тог циља – протеривања Турака са Балкана и ослобођења и оних крајева који су после Берлинског конгреса остали под турском влашћу, Србија склапа савез (Балкански савез) са Бугарском, Црном Гором и Грчком.

Убрзо после тога долази до Првог балканског рата.

Пред почетак Првог балканског рата , одосно Кумановске битке, у току септембра и октобра 1912. године, српска војска се концентрисала и непосредно припремала за наступајуће борбе управо у нашем, врањском крају. Ту су биле размештене јединице (дивизије) српске Прве армије.

Са штабом једне од њих допутовала је и група професора и научника из Београда. Међу њима је био и познати српски научник Милутин Миланковић. Он у је у својој аутобиграфији, у својим сећањима, посветио пажњу и времену које је провео у врањском крају као цивил, као референт за страну корсподенцију при Штабу Дунавске дивизије првога позива.

(Ми ћемо се овде послужити овом књигом, поглављем Ратни дневник, да покажемо са колико су одушевљења људи врањскога краја дочекали српску војску и испратили је у рат за ослобођење њихове браће која су још била у турском ропству.)

Он ту прати пут Дунавске дивизије, од њеног уласка у врањски крај: „Наш штаб крену 26. септембра засебним возом на војиште… Када прођосмо Ниш и наш воз уђе у долину Јужне Мораве, видесмо, с оне стране реке, целокупну моравску дивизију првога позива како се колским путем креће на војиште.

Искрцасмо се у Врању, и у његовој околини затекосмо целу нашу дивизију, а за који дан пристигоше онамо и поразмешташе дуж границе и све остале дивизије Прве армије: дринска првог, дунавска и тимочка другог позива и коњичка дивизија“ – до 8. октобра, када га напушта, када „стиже на подножје Старца и ту се зауставља јер су сви путеви који воде преко њега закрчени борбеним јединцама наше дивизије“, па, пошто су и путеви рђави и стрми, аутор се сећа: „Тек касно у ноћ стижемо на гребен планине.”

Време проведено у врањском крају Милутин Миланковић је искористио да упозна крај и људе. Са својим колегама, професорима Станојем Станојевићем, Павлом Поповићем, Милом Павловићем „и са још неким ученим главама“ (како је записао), шета околином Тибужда, где су, смештени у школи, провели девет дана.

Ту га официри упознају са ратним планом турске војске („Да ће се одсудна битка одиграти на Овчем Пољу“) а он износи своје мишљење и бојазан да је овај план турска војна команда „намерно подметнула нашој војсци“. Одговарају му да „начелник нашег главног ђенералштаба Радомир Путник сигурно води рачуна … и да о томе немамо шта да бринемо“ јер је он „најспремнији стручњак и најбоља глава наше војске“. Задовољан је кад му се пружи прилика да за Штаб изради „какав цртеж или табеларни преглед састава наше дивизије…“

Са много детаља и живих описа говори о томе како су, са колико симпатија, нашу војску примили људи врањског краја; говори и о свом одушевљењу природом и пејзажима овог краја, као и о другим ситуацијама које се тичу ослобођења пограничних места врањског краја од турског ропства.

Покушаћемо овде то детаљније да прикажемо, на основу његових сећања, изложених у наведеној књизи, јер су му Ратни дневник, који је водио за време Првог балканског рата, у коме је све по данима било детаљно приказано, Немци запленили из његовог стана у Београду у току окупације у Првом светском рату.

Напомињем да записи у дневнику имају све одлике књижевног казивања, да је оно што је документарно, овде историјско, казано једним лаким, однегованим стилом и језиком.

Шестог октобра војсци је прочитана краљева прокламација о објави рата. Првом армијом је командовао престолонаследник Александар.

Већ идућих дана, 7. и 8. октобра, сва војска (која је у врањском крају провела око две недеље) прелази границу и усмерава се ка Куманову. Група професора путује са комором и помаже официрима да се разаберу у генералштапским картама и да одаберу пут којим ће се она кретати и где ће се паркирати. Прикупљају податке и (како сами кажу „Немајући другог посла“) воде своје дневнике.

Још пре сванућа, у Ратају их буди команда официра: „Устајте, спакујте ваш пртљаг и заузмите своја места у колони коморе!“

На изласку из овог села, које је било на онда важној комуникацији, аутору се, сећа се, пошто се удобно сместио на седишту кола која вуку добри коњи, отвара прекрасан, слободан видик, и онда, следи права епска слика – испраћај наше војске у ослободилачки рат: „Диван сунчан јесењи дан. Недеља.

Житељи села кроз која пролазимо одевени празничком одећом. Младе девојке, окићене цвећем, окитише њиме и наше војнике, па и саме коње, њима је за каиш око чела задевен цвет до цвета.

Излазимо у широко поље. Поред нас јуре ордонанси, курири, а мало затим ескадрон коњице. Наша колона се зауставља, пут јој препречио један пук наше дивизије. Лепо одевен пролази поред нас тако весело као да иде у сватове, а не у крвав бој. И коњићи што носе машинске пушке и муницију корачају хитро, машући весело репом.“ Аутору се чини да и животиње осећају значај историјског тренутка.

Пут се наставља до преласка турске границе. Аутор, очигледно узбуђен, бележи: „Силазимо са својих седишта да бисмо, корачајући поред колоне, ставили ногу на земљиште турске царевине.“ Пролази се кроз предео који више није раван као Ратајско поље, кроз шумарке који својим јесењим бојама одушевљавају: „Предео све више заталасан, лепши за око и због својих шумарака који трепере у раскошу боја јесењег лишћа, али путеви све лошији.“

Колона коморе улази у непријатељску земљу, у насеље Кленике. Овде, пише аутор: „Ноћисмо где који стигне, по клупама, столовима, па и на самом патосу.“ Сутрадан, бележи даље, сликајући ово погранично место: „шетамо варошицом Кленике и у њеној чаршији купујемо разне ситнице за успомену“.

Ту од официра чује вест да је једна наша јединица протерала турски батаљон са Старца, што подиже расположење наших војника. Одушевљено записује: „Наши војници положише тај испит.“

Излазећи из варошице Кленике, наилазе у њеној околини на интересантан призор: сељаци, кметови бега Орванице, који је побегао пред нашом војском, руше његов дворац и разносе све што онде нађу, па се, примећује аутор, „Умало не потукоше међу собом“.

Како је већ речено, дивизија при чијем Штабу је аутор, тек у поноћ 8. октобра стиже на врх Старца и почиње да се спушта у долину Пчиње. Напушта, дакле, врањски крај и приближава се Куманову и Кумановској бици.

У Првом балканском рату одлучујућа је била Кумановска битка. О овој бици у ранијој српској историји је записано:

„Главна борба очекивала се на Овчем пољу. Али су Турци, да би предухитрили Србе, пошли ненадано у акцију и пресрели су изненађену српску војску код Куманова. У тешкој дводневној бици, 10. и 11. октобра, Срби су потукли турску вардарску армију Зеки-паше, и то тако снажно и одлучно да се она није могла прибрати до Битоља.“ И један савремени историчар о овој бици је недавно написао: “Ова битка срушила је османско господство у Европи. Пред грмљавином српске артиљерије, забележио је српски конзул из Битоља, није се повлачила једна војска већ једна империја.


У народу је остала изрека: „Куманово за Косово!

У овој и у другим биткама у овом рату учествовали су и ратници врањског краја. Познати врањски лекар др Драгољуб Михајловић о томе је забележио: „Иако су те битке добијене заједничким залагањем свих српских пукова ипак је ратна случајност хтела да врањски и моравски батаљони уђу први у сва ослобођена места. Врањски и моравски батаљони првог позива ушли су први у Бујановац, Прешево, Куманово, Скопље, Прилеп и Битољ. Батаљони Моравске дивизије другог позива ушли су први у Приштину, Урошевац (Феризовић), Качаник, Тетово, Гостивар, Кичево, Ресан, Дебар, Стругу, Охрид и Елбасан.

У свим овим борбама, опет је историјска случајност хтела да прва пушка плане из руку старих врањских трећепозиваца, а последња се огласи на далекој Шкумби од младих војника Моравске бригаде првог позива.“

О учешћу људи врањскога краја у балканским и у Првом светском рату, о њиховом патриотизму, пожртвованости и храбрости, о њиховим страдањима и погибијама данас сведоче, поред књига и писаних докумената, и костурнице и споменици које су им подигли захвални потомци.

 

(Башта Балкана)