Прочитај ми чланак
Бог је постао човек да би човек могао да постане бог.
Св. Атанасије Велики
Човек је позван на индивидуацију. То је у природи човека, како каже Јунг, и сваком је, негде у заметку, завештано неко усавршавање.
Према мишљењу Јоланде Јакоби, билиске сараднице Карла Густава Јунга, пут индивидуације, као процес психолошког развоја, „представља поступни пут сазревања људске душе до њених највиших могућих домета развоја и јединство њених свесних и несвесних делова путем укључивања њених историјских корена и садржаја у њену садашњу свест“.
Појам „индивидуација“ први пут се појављује у Јунговој књизи Психолошки типови из 1920. године, мада се идеја, према Јоланди Јакоби, може утврдити већ у докторском раду Јунговом из 1902. године: О психологији и патологији такозваних окултних феномена.
У другој Јунговој књизи (Однос измедју Ја и несвесног), индивидуација се дифинише и као „долажење самом себи“ или као „самореализација“.
Поред „спонтане“ и „природне“ тежње људског бића за индивидуализацијом, релативно мањи број људи у свету који збиља стижу до себе и Себе и који су у стању да газе трновитим путем индивидуације. То је због тога што већина људи, из више разлога није у стању да свесно изабере сопствени пут, већ им се тај пут нуди од „колективно свесног“- породице и друштва, који намећу личности своје норме понашања и мишљења а које су, најчешће, супротне појмовима етике, без које нема праве индивидуације.
Не треба заборавити ни озбиљну препреку ступања човека на трновити пут индивидуације- други закон термодинамике, по коме је психа у суштини конзервативна, па је потребна нека крупна невоља, како Јунг поучава, да би се покренуо индивидуациони процес. Када будемо говорили о хришћанском путу обожења, подсетићемо се свих препрека, које су истоветне и у хришћанству, као и на путу индивидуације, због чега није могуће очекивати ни у хришћанству већи број људи који следе Христов пут, свакако и трновитији пут но што је индивидуација. Због тога Јунг тачно примећује:“Појединац може тежити савршенству… али мора испаштати због супротности од својих намера у име своје потпуности“.
ОБОЖЕЊЕ – РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ
(гр. θεοσις, лат. деифицатио): учествовање верника у животу Божијем посредством нестворених божанских енергија – онтолошки садржај заједнице човека са Богом. Обожење је стање преображења човечанскога, „превазилажење“ створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуализовањем могућности која јој је дата од почетка. Ова идеја налази се већ у 2. Петр. 1,4: „Причасници Божанске природе“, а затим се развила у патристичкој теологији, поставши средишња догма Православља. Почевши са Светим Иринејем, Атанасијем и Кирилом, па до Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, сви Оци Цркве преузимају ову предивну тврдњу Источнога хришћанства: „Бог је постао човек да би човек постао бог“. Они не избегавају да назову човека „богом по благодати“ и да ставе знак једнакости између спасења и обожења. Имајући у виду обожење, Свети Максим Исповедник дели историју Спасења на два велика раздобља: једни су векови били одређени за тајну очовечења Бога, други за тајанствено дело обожења човека (Одг-вори Таласију, 22, Рум. филок. том Ш, стр. 70-71). Онто лошке претпоставке спасења систематизовао је Свети Григорије Палама (1296-1359), бранилац исихазма (в. ПАЛАМИЗАМ); он је срочио и теолошки речник обожења (види, Агиоритски томос, Рум. филок., том ВИИ).
Који су антрополошки и христолошки темељи обожења.
1. За теолошку антропологију обожење је не само могућа стварност, него је оно и обећано човеку од искони. Оно је истоветно са оним што Свето Писмо назива „подобије“, односно динамички елеменат суштински за човека. Обожење је царско достојанство до којега долази „подобије“, коначни крај или природна величина на коју је човек позван: „Подобије оних који се причешћују Оним од Кога се причешћују значи остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују Оним који им даје да се причесте онолико колико је могуће. А остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују са Причешћујућим, јесте обожење оних који се удостојавају обожења. Обожење, да кажем сажето, јесте средина и крај свих времена и векова и свега онога што је у времену и у веку“ (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 59, Рум. филок., том ИИИ, стр. 315). Зато сви Оци Цркве подвлаче и ово: иако је обожење изнад природе и без граница, људска природа се обожењем не модификује, него се поново враћа у славу која јој је одређена приликом стварања.
2. По Светом Кирилу Александријском, начело обожења јесте приближавање Логоса телу, сасуштаственост Сина са нашом природом. У смислу ипостасног јединства, постоји „цоммуницатио идиомантум“, то јест Његова човечанска природа прожета је сијањем Његовог божанства. Обожено тело Христово залог је и извор нашег обожења. Примање људске природе од ипостаси Логоса -уипостазирање – не уништава њен идентитет, него је јемство њеног потенцијалног савршенства: „Кажем, Ова плоћење Бога, нама је извесни залог наде обожења природе људи. Толико ће савршено учинити човека богом, коликоје савршено Бог постао човеком. Јерјејасно да ће Онај који је постао човек без греха, обожити природу без промене њене у Богу; и толико ће уздићи човека због Себе, колико се Он спустио због човека“ (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, Схолија 3 на 22-го питање, Рум. филок., том Ш, стр. 74; Идем,, Теолошке главе, ИИ, 25, стр. 175).
3. Обожење је духовни преображај који се темељи на својству природе, али оно не бива у границама природе нити је пак дело природе, односно морално савршенство природе. Обожење је нестворено, несаздано (Калист и Игњатије Ксантопул, 100 глава, 68, Рум. филок. том ВИИИ, стр. 146-147), примљено као непосредно просвећење од божанства, директно произашло из ипостаси. Свакако, синергија воља – благодат суштински је услов сваког дела хришћанинова, док обожење претпоставља синергијски максимум. Овде је, наиме, реч о стварном превазилажењу природе, о процесу њеног надилажења кроз сијање нестворене благодати из Христовог обоженог човештва, све док хришћанин не дође „у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Тако, дакле, обожење спречава човека и твар да се затворе у сопствене иманентности и претпоставља човеково отварање за бескрајне димензије Божије суштине.
ОБОЖЕЊЕ – ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА
Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битовања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако, пак, не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?
***
Ово по образу Божијем се односи на дарове које је Бог дао једино човеку за разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек – икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем.
Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), човек је призван да за добија подобије (уподобљење Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати.
Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би човек могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу.
***
А будући да је човек призван да битује по образу Божијем, јер је и створен да постане бог, он, чим се не креће путем обожења, почиње да осећа празнину у себи, осећа да нешто није у реду. Он покушава да ту празнину испуни разним садржајима, али ипак не проналази истинску срећу. Човек, гушећи се, ствара измишљени, површни, мали и ограничени свет, у коме сам себе поробљује и заточује. Он организује свој живот тако да никада нема мира, да никада не бива сам са собом. И оно што неки покушавају са дрогама, то он покушава са буком, напетошћу, телевизијом, радиом и информацијама о свему и свачему: да заборави, да не размишља, да не брине, да се не сећа да је на погрешном путу и да се удаљава од свога циља.
На крају, сироти савремени човек, ипак, остаје незадовољан собом, и тако бива све док не пронађе нешто друго, нешто веће, што постоји у његовом животу, нешто што је истински дивно и стваралачко.
(moji-tragovi.blogspot)
