Прочитај ми чланак

Корупција на „жут” начин: Лоповлук као државна тајна

0

Велики број приватизација у Србији, које су извршене током протекле деценије, проглашен је за – државну тајну?!
Наиме, Србија је од 2002. инкасирала приближно 11 милијарди евра од приватизација, а имовина која је у тајности променила власника вредна је нешто више од три милијарде!

Већ сама чињеница да се неки државни уговор означава тајним казује да представници свих власти од 2001. желе нешто да сакрију од грађана, иако у њихово име управљају њиховом имовином.

Да је мистериозна распродаја друштвене имовине опасна Србији је указао и Европски парламент у истој оној резолуцији од 29. марта 2012. године када су поменуте и 24 спорне приватизације.

„Позивамо Србију да сместа декласификује документа означена државном тајном која се тичу приватизација, а што је у супротности с европском праксом“, стоји у члану 19. резолуције ЕП.

Није то само питање европске праксе, већ и закона Србије. Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић истиче да документа везана за спорне приватизације не могу ни у ком случају бити тајна, а упозорења из Европске уније треба схватити озбиљно.

– Апсурдно је да било шта у вези јавне имовине буде третирано као тајна. Посебно је питање да ли неко има интерес да то крије. Не тврдим да је свака од приватизација спорна, али да чињеница да је било проблема да се открију подаци, околности, услови везани за промену власништва, изазива подозрење. Волео бих да све буде расветљено не због европских интеграција, него због нас. Не сумњам да ћемо ова питања која од нас тражи Европски парламент морати да отворимо на прави начин, а што пре, то боље – казао је Шабић.

Трагом упозорења Европског парламента, „Вести“ су уз помоћ повереника за информације од јавног значаја успеле да дођу до списка продате државне имовине с печатом тајне.

– Ту морамо да се у једном делу оградимо. Ми имамо податке о оним предузећима чије је уговоре неко тражио да види, а то право му је ускраћено мимо закона. Дакле, списак је можда и дужи – каже Шабић.

 

Примера ради, када је новинар затражио увид у уговор о приватизацији Дуванске индустрије Ниш која је продата америчком Филип Морису, Агенција за приватизацију је захтев одбила, позивајући се на интерни правилник о поверљивости, као и на одредбе о поверљивости које постоје у самом уговору. Исти случај је био и кад је закључен уговор вредан 466 милиона евра о продаји РТБ Бора аустријском А-Теку.

Као илустрација је и уговор о продаји Мобија 63 норвешком Теленору, послу вредном милијарду и по евра. Тада је Народна банка Србије, односно Министарство за капиталне инвестиције ускратило информацију о томе како је закључен уговор између државе Србије, фирме БК трејд и Холденхурст лимитида, да би потом та форма била продата Норвежанима. На свако питање Агенција за приватизацију, или неко од министарстава Владе Србије, оглушиле би се о закон и покушале да ускрате одређене информације.

– Државни орган воли да потегне аргумент да је купац јавне имовине тражио тајност, али је тада представник државе требало да им каже: Господо, то што тражите је супротно нашим законима. Знате, и Закон о приватизацији јасно каже да продаја државне имовине мора бити транспарентна.

Ти интерни правилници, разни други основи за стављање ознаке тајности могли су се примењивати најкасније до 1. јануара 2010, а рок у коме су руководиоци органа власти, дакле и Министарства финансија и Пореске управе, били дужни да преиспитају све постојеће ознаке тајности истекао је 24. децембра 2011. године – каже Родољуб Шабић за наш лист.

У Повереништву за информације од јавног значаја истичу да је карактеристично да државни орган готово ни у једном случају код ускраћивања података није позвао на суштинске разлоге због којих тајност постоји. Закон о тајности података донет је 2009. и готово се не примењује јер Влада Србије није донела правилник о одређивању степена тајности „државне тајне“, „строго поверљиво“, „поверљиво“ или „интерно“ на пример.

Резултат свега тога је да грађани нису у целости упознати с тиме ко је све и под каквим околностима купио или преузео државну имовину, иако на то имају право. Упозорење из ЕУ треба схватити крајње озбиљно. Подсетимо да су Румунија и Бугарска изгубиле шансу да користе новац из фондова ЕУ због незадовољавајућег обрачуна са корупцијом.

Скривање из фразе о „државном интересу“ је само скривање јер заправо једино постоји интерес грађана, а да би грађани знали да ли се њихов интерес штити, морају знати шта се у њихово име чини. То у транзиционој Србији још није случај.

 
Не хају ни за налог поверника
Један од најдрастичнијих примера ускраћивања информација је прави мали рат који је Савет за борну против корупције водио с Комисијом за хартије од вредности у неколико веома великих случајева преузимања акција. Наиме, реч је о преузимању деоница дневног листа Новости, трговинског предузећа Ц меркет, као и предузећа „Књаз Милош“ из Аранђеловца.

Повереник је утврдио да је Савету из Комисије ускраћена тражена информација, између осталог, позивањем на ознаку „службене тајне“. Иако је повереник наложио да се информације доставе, Комисија за хартије од вредности није поступила по налозима повереника ни после принуде изрицањем новчаних казни.

 

Цензурисан и уговор с Фијатом
Савет за борбу против корупције затражио је и с муком добио уговор који је Влада Србије потписала са компанијом Фијат, али је у том документу од скоро 100 страна свака реч цензурисана, прекривена црном бојом.

Уговор је стигао као одговор на захтев Савета, који истражује да ли је аранжман с Фијатом исплатив и направљен у корист грађана Србије. Образложење за затамњење јесте да Фијат сматра да су ти подаци службена тајна. Тадашња председница Савета Верица Бараћ била је шокирана:

„Скривање уговора са италијанским Фијатом врхунац је бахатости и цинизма Владе Србије. Недопустиво је да пословна тајна буде оно што плаћају сви грађани Србије јер је уговором са италијанском фабриком аутомобила држава Србија преузела обавезе које се исплаћују из буџета“, истакла је тада Бараћ.

Програмски директор Транспарентности Србија Немања Ненадић каже да је забринут због чињенице да државни службеници без икаквих последица игноришу решења Повереништва за информације од јавног значаја.

– Чак и да нема Закона о класификацији тајности података, Закон о приватизацији је утврдио, на пример, да је сваки запослени у предузећу које се приватизују слободан да има пуни увид у уговор о продаји. Кад је већ тако, онда је сасвим бесмислено да се ти уговори крију од осталих грађана Србије – каже Ненадић.

Према његовим речима, упозорење ЕУ је врло озбиљно, а у Београду није то тако и схваћено, што се одражава не само на имиџ земље, већ и на инвестиције и правну сигурност улагача.

– Потпуно је неприхватљиво и апсурдно да држава од свог народа крије детаље продаје имовине. Разумљиво је скрити, рецимо, неке технолошке податке као што је то имало смисла док је Фијат развијао нови модел аутомобила, али скривати уговорне обавезе о плаћању струје, доприноса радницима, ко преноси акције коме и слично не сме бити случај – додаје Ненадић.

 

(vesti-online)