Прочитај ми чланак

Зоран Миливојевић: Безусловна љубав постоји само у вери

0

Зоран Миливојевић је психотерапеут с дугогодишњом праксом у индивидуалној, партнерској и групној терапији. Писац је бестселера „Формула љубави“, „Психотерапија и разумевање емоција“, „Игре које играју наркомани“ и „Мала књига за велике родитеље-приручник за васпитавање деце“.

 Др Миливојевић излаже своју теорију емоција и објашњава да проблем није најчешће у томе што нема љубави, већ у томе што о љубави имамо погрешну представу. Љубав је једно од најважнијих осећања и људско друштво је засновано на том осећању. Дубока криза коју смо проживели крајем прошлог века је много тога променила. Емоције се потискују, људи се отуђују, све је више оних који не желе децу или имају само једно дете.Породица више није место где мушкарац и жена удружују своје снаге да би заједно преживели и подигли децу.Човек по својој природи чезне за пуноћом, трага за лепотом и хармонијом коју ће успоставити са ближњим, чезне дакле за љубављу и емоцијом. Од деведесетих година се у нас десило велико емотивно осиромашење код млађе урбане генерације, те је тренд нарцисоидности, егоцентризма и ослањања на телесне сензације повећало отуђење, усамљеност и изолованост људи.

 

Који су разлози да је све више усамљених појединаца у нашем отуђеном друштву где заправо нема љубави?

 – Главна промена је што је појединац сада постао важан самом себи, постало му је важно како се осећа, а он, наравно, жели да се осећа пријатно, односно што пријатније. Ова емотивна промена је веома важна јер у зони преживљавања људи су свесни да је живот тежак, тако да су припремљени да истрпе различите недаће, а уживање је било нешто што се дешавало повремено и ретко.

Међутим, у богатству појединац се оријентише само на то да му буде удобно, и да ужива. И зато то што неки називају зоном квалитетног живота зовем зоном ужитка. И ту наступа проблем јер је све подређено ужитку. Појединац на заједницу гледа као неку врсту великог супермаркета који постоји да би он задовољио своје потребе. И зато ова особа користи друге да би уживала, а када више нема оног уживања које је довољно, особа „враћа“ робу у супермаркет да би је рекламирала и „узима“ другу особу на пробу.

 Дакле, проблем је у томе што се појединци отуђују од друштва, а затим такви појединци почињу да сачињавају друштво. И добијамо оно што је давно говорио Дејвид Рисман у књизи „Усамљена гомила“. Реч је о појединцима који су индивидуалисти, који су себични, који неће да одрасту јер хоће да уживају, да се играју и који су нарцисоидни. Све се то одражава на међуљудске односе, на љубав, на сексуалност, а резултат је да се не рађају деца. А када у друштву у којем превладавају ослабљене социјалне везе још немате довољно деце за следећу генерацију, јасно је да друштво пропада.

 

 Ужитак и хедонизам су прецењени у систему вредности данашњих људи. Како задобити љубав ако је нисмо имали као образац ни у примарној породици?

 – Тачно је да она деца која су одрасла у породицама у којима им није пружана љубав имају касније проблем и да приме љубав и да је дају, из једноставног разлога што то нису научили у детињству. Али у последњих педесет година смо научили и да постоје другачији модели: да дете које је окружено љубављу, које се просто „купа“ у љубави родитеља и свих осталих који га окружују, не развије капацитет да воли друге.

Постају нарцисоидно. И ту је проблем јер у генерацијама које би по својим годинама требало да одрасту, налазимо пуно појединаца који не желе да одрасту, који су и даље усмерени на добијање љубави. То је управо оно што је проблем новог доба, све више људи који су нарцисоидни и који имају смањен капацитет да воле друге. А то значи да су оштећени када су у питању све врсте љубави, па и љубав према деци.

 

 Све је више младих који ужитак налазе у забави, коришћењу дрога и алкохола, виртуелном животу уз Фејсбук… Нису спремни да се зарад брака и рађања деце одрекну опседнутости собом. Шта заиста значи волети себе?

 – Љубав према себи је на неки начин парадоксално осећање, исто као и друге врсте самоосећања. То значи да је једна особа истовремено и онај који воли и онај који је вољен, дакле и субјект и објект љубави. То значи да људи имају способност да имају однос према себи, било да је он позитиван било да је негативан. Љубав према себи је по својој суштини нешто позитивно, а да је тако можемо се уверити у оним случајевима када видимо да неко има веома негативан однос према себи, да себе презире или чак мрзи.

То су ситуације када особа сама себи чини грозне ствари, када недостојно живи и када јој у ствари треба психијатријска или психотерапијска помоћ. Међутим, љубав према себи није једина врста љубави, важна је и љубав према другима. И зато је најбоље када неко воли себе, али воли и друге. Многи погрешно мисле да су те две љубави у супротстављеном односу да што неко више воли себе, то мање воли друге и обрнуто.

Такво виђење иде још од Огиста Конта који је разликовао егоизам од алтруизма. Али данас знам да постоје људи који нити воле себе, нити воле друге, као и они који јако воле и себе и друге. Подсећам да нарцисоидност није када неко снажно воли себе, већ је када не воли друге, када му други нису важни, када се емоционало не везује за друге.

 

 Породица је стуб цивилизације, а данас се људи све више разводе, живе сами или траже алтернативне начине живљења. Шта је љубав а шта заљубљивање, на чему се од та два појма гради брак?

 – Веома опасна заблуда у коју су људи поверовали током XX века је то што су почели да изједначавају љубав и заљубљеност. Данас ће вам многи рећи да је заљубљеност она најлепша и најснажнија, прва фаза љубави. Међутим, заљубљеност и љубав су два потпуно одвојена осећања која су заснована на веома различитим психолошким механизмима. У заљубљености постоји идеализација, пројекција менталне представе, аниме или анимуса по Јунгу, на другу особу.

Последица је да заљубљена особа не познаје другог иако има доживљај да јој је други најближа и најважнија особа на свету. И због тога заљубљеност не може трајати дуго јер када се особа суочи са реалношћу друге особе и када увиди каква је она у стварност, тада почиње да се разочарава. А разочарење је, иако веома непријатно, ипак веома корисно осећање јер људи који су били очарани или зачарани, сада почињу да виде реалност онакву каква је она заиста.

 Љубав је осећање које настаје на основу тога што другу особу заиста познајемо. За љубав је потребно време јер не само да је потребно да другу особу упознамо, већ и да се за њу емоционално вежемо. И зато је љубав веома дубоко и веома стабилно осећање. Јер када волимо, ми волимо другога онаквог какав је у стварности, а људи су прилично трајни у својим квалитетима.

Овог емоционалног везивања нема у заљубљивању, тако да се особа лако „охлади“ или разљуби. Често људи који су заљубљени воле своје осећање заљубљености, а не другу особу као такву. И зато чим се разљубе, труде се да се поново заљубе како би поново осетили то интензивно „божанско“ осећање.

 Како је у последњих скоро две стотине године настао нови обичај да људи ступају у брак на основу заљубљености, односно да се разводе када више нису заљубљени, брак је постао врло нестабилна категорија. А то значи да су се и породица, па и само друштво дестабилизовали.

 

 Ваша књига „Формула љубави“ бави се демистификацијом заблуде и погрешних уверења која су везана за љубав. Савремена жена и савремени мушкарац не разликују љубав коју имају од замишљене сопствене представе о љубави, коју Ви зовете мапом или скицом љубави. Има ли смисла трагање за идеалним партнером у љубавном животу?

 – Идеални партнери једноставно не постоје. Поднаслов моје књиге је „Како не упропастити сопствени живот тражећи праву љубав“. Када људи схвате да треба пронаћи довољно доброг партнера и да га треба прихватити, тада је љубавни живот много лепши.

 

 За целину љубави потребна су сва четири елемента-духовни, интелектуални, емотивни и физички и ту пуноћу и смисао, мушкарац и жена постижу у заједници са Богом, васпитавајући се у љубави, растући у њој и кроз ту љубав долазе до љубави према Богу. Да би успео брак, колико је најмање довољно од ових елемената?

 – Важно је да људи схвате да никада неће пронаћи некога ко ће им потпуно одговарати у све четири димензије. Вероватно је добро да се довољно слажу у три димензије. Али не цене сви појединци подједнако сваку од ових димензија. То значи да свако има нешто што сматра основним и што очекује да његов партнер испуњава. Ако је некоме духовност веома важна, он се неће добро осећати поред особе која је духовно незаинтересована или особа којој је телесни аспект веома важан, тешко ће добро функционисати са особом којој то није важно. Чини ми се да је ипак већина људи развијена у свим овим димензијама, али у различитој мери.

 

 Има ли безусловне љубави и да ли је љубав према деци важнија од љубави према партнеру?

 – Безусловна љубав је она која никада не може престати јер другога волимо без обзира какав је и шта урадио или не урадио. Оваква љубав је могућа, али само као резултат духовних вежби и духовног развоја. У свакодневном животу љубав је ипак условна категорија. Волимо другог управо због тога што се он уклопио у наше критеријуме, односно услове. Чак је и љубав према деци прикривено условна јер волимо своју децу управо зато што су наша.

 

 Може ли се даље развијати човечанство без породице, у ком смеру?

 – Када кажете човечанство онда вероватно мислите на све људе на Земљи. Ми често када говоримо о садашњости искључиво мислимо на Запад, а заборављамо на Југ и на Исток. Заборављамо да највећи део човечанства, онај који тешко живи, живи у складу са обичајима у којима је брак света, непревазиђена институција. А то је онај део света у којем се рађају деца, будућа већина становника земље.

Верујем да појединци окренути ужитку, нестабилни бракови засновани на уживању у сексу и заљубљености, нерасположење да се неко одрекне својих жеља и амбиција ради одгајања деце, односно целокупна атмосфера на Западу не може смислити никакву довољно добру заједницу у којој би била одгајана деца. Дакле, можда ћемо ми нестати као култура и народ, али ће човечанство преживети.

 

 Да ли хришћанство може да уравнотежи брак који је у кризи, подсећајући да у свеукупном прожимању мушкарца и жене, уз претпоставку праве љубави, налазимо најбољу могућу слику односа човека и Бога?

 – Хришћанство није само веровање у Бога, већ је то прихватање одређеног система вредности, тако да је одговор на ваше питање дефинитивно потврдан. То не значи да хришћани не могу имати брачну кризу, али значи да имају на располагању одређене начине да је превазиђу, било сами било уз духовну или стручну помоћ. Проблем који ја видим је то што је све више оних који се не налазе у хришћанству, који имају неке другачије вредности и погледе на живот.

 

Извор: www.pravoslavlje.spc.rs