Прочитај ми чланак
Чока/Врбице: Вредни мештани Врбице на северу Баната а код Чоке, познати су по свом белом луку, па су недавно, њему у част, посветили и „Међународни дан”.
Чак су и име насеља за празник исписали главицама белог лука а за добродошлицу сваки гост је добио по везу љутог пролећног плода успевају да парирају увозном из далеке Кине.
– Кинески јесте јефтинији, али не може ни прићи нашем, када поједеш једно чене усне забриде – уверавају нас мештани.
На само два километра од Врбице је граница са Румунијом, некад је ту био малогранични прелаз, пролазили су возови на релацији Банатско Аранђелово – Кикинда, нађена је и термална вода, али уместо најављеног отварања међународног прелаза, обнављања пруге и коришћења других благодети, све је не само стало, већ постало све горе. Уски бетонски пут изграђен још пре четири деценије из правца Црне Баре и према Подлокању, у катастрофалном је стању, узак три метра и све труцкавији. Врбичани никад нису страховали од вампира који их заобилазе, али нажалост и роде, па је број житеља све мање а напуштених кућа све више.
– По попису из 2002. било нас је 404, а сад само 236. Да није белог лука, брзо би постали салаш – вајка се секретарка МЗ Марија Фехер.
Због белог лука који их је прославио, Врбичани су основали и еснафско Удружење а у приређивању строго наменске светковине логистички су им помогле и мештанке окупљене око Друштва „Ђурђевак”. Спремиле су дегустацију најмаштовијих шпеција са белим луком (чак и палачинке), тематску изложбу фотографија и својих рукотворина. Било је и надметања у кувању пасуља и плетењу венаца од белог лука, а килограм пробраног продаван је за 500 динара.
Времешни паор Антал Шари а таквих је већина, сећа се да је педесетих година село имало око 1.400 душа и бели лук продавало широм Југославије.
– Тешке ритске црнице и смонице чине преко 90 одсто пољопривредног земљишта у нашем атару. Оне су најтеже за обраду, али зато ту успева најквалитетнији бели лук. Наши преци су га донели из Мађарске, савладали све тајне успешне производње и тренутно је више од 70 јутара под белим луком. То Врбичане чини највећим произвођачима, али како их је бела куга десетковала, бојим се да њиве неће ускоро остати запарложене – упозорава месни агроном Роберт Косо, који је о производњи белог лука и његовој заштити, говорио и на на стручном саветовању.
Др Јелица Гвоздановић Варга из новосадског Института за ратарство и повртарство истиче да Кина испоручи светском тржишту чак 77 процената белог лука.
– У Србији се он гаји на површини од седам до 10 хиљада хектара, а како се највећим делом производи из сопствене репродукције, врло је битно са ког поднебља долази. Овај из Врбице је изузетног квалитета и сигурно је да му не може конкурисати увозни, кога је све више у нашим продавницама – објашњава Гвоздановић Варга.
Бели лук из Врбице је раније највише продаван у Словенији и Хрватској тамошњих фармацеутских кућама, а причало се да је одатле транспортован у европске и прекоокеанске земље.
– Сад најчешће долазе накупци из Босне, па смо због јединственог наступа на тржишту формирали Удружење „Врбички пролећни бели лук” – каже Роберт Сабо који је лук донео да се суши у двориште, уместо на њиви, јер су пољске крађе учестале.
– Наш бели лук је дуготрајнији и зато цењенији код домаћица, а циклус производње за наредну годину започео је већ овогодишњом дораде, одабиром најлепших главица за семе. Оне се крајем зиме „рашчешљавају” на чешњеве и ручно саде у фебруару. Нега и окопавање је женски посао. Надница је 150 динара на сат за сађење и вађење, док је за дораду, која је у току, 80 динара – каже Марије Пантић из „Ђурђевка„.
Пензионер Ференц Косо, узгаја бели лук већ четири деценије, али задовољан је што је посао преузела снаја Жужана.
– Пре 35 година за род белог лука са пола јутра, купио сам трактор и комплетно покућства, а данас смо задовољни ако је однос улагања и прихода 1:3. Дакле, треба по јутру уложити 1.000 евра да би се добиле 3.000. Овогодишњи род је због суше мањи за 30 до 40 процената, али је зато одличног квалитета – тврди Косо.
Милорад Митровић
Нови Сад: Студенти педагогије из Цириха данас су у оквиру своје радне посете Србији, где као будући учитељи, наставници и професори желе да упознају наш систем образовања до средњошколског нивоа, обишли гимназију “Јован Јовановић Змај”.
– Већ пет година се реализује овај пројекат по замисли њихове професорке која је пореклом из ових крајева. Домаћин студентима у Новом Саду је ОШ “Петефи Шандор”, а смештени су у домаћинствима ученика ове школе. Гости из Швајцарске су обишли Педагошку академију, Јовину гимназију, а отићи ће и у једну предшколску установу. Овде су до понедељка, када настављају пут ка Црној Гори. Цео пројекат финансира Педагошка академија из Цириха – рекао је директор школе “Петефи Шандор” Золтан Арђелан.
Студенти су осим образовних установа обишли и Петроварадинску тврђаву, кеј, студентске домове, Штранд и центар града.
– Људи су веома пријатељски настројени и желе да помогну, за разлику од Цириха где не волимо баш да причамо са странцима. Овде се, иако сам туриста, осећам као код куће – каже студенткиња мастер студија Симон Хупер.
Њена колегиница је имала више разлога од чисто образовног за посету.
– Отац ми је пореклом из Београда. Све ове ствари које ме окружују су део мене, и култура и језик. Са друге стране све ми је ово ново искуство, јер сам дошла као девојка из Шајцарске, а не као неко чији је отац из Србије – каже Лаура Кнежевић.
А. Варга
Кањижа: Шест деценија Колоније књижевника
Полагањем венаца на спомен обележје оснивачима Колоније књижевника у Народном парку крај Бање Кањижа, у Кањижи је синоћ почела традиционална међународна манифестација, која обележава јубилеј – 60 година од оснивања.
Сусрет у Кањижи покренули су 1952. године књижевни ствараоци Шандор Богданфи, Ласло Гал, Иштван Латак, Михаљ Мајтењи и Јожеф Шулхоф.
Венце на спомен обележје оснивачима „Колоније књижевника„ положили су представници Националног савета мађарске националне мањине у Србји, локалне самоуправе кањишке општине и Библиотеке „Јожеф Атила„ из Кањиже.
У парку испред Градске куће у центру града венац је положен и на споменик песнику Иштвану Концу и сликару Тихамеру Добоу – Цигоњи, где је отворена изложба фотографија са кањишких сусрета писаца, забележених објективом познатог фоторепортера Ласла Дормана.
Изложбу је отворио универзитетски професор, теоретичар књижевности и есејиста, председник Организаицоног одбора „Колоније књижевника„ др Јанош Бањаи из Новог Сада. Одржаће се и дводневна трибина „Очи у очи„, на којој ће писци говорити о својим књигама, а издавачима о писцима. Сусрет се завршава сутра, када ће писци обићи градску пијацу.
Текст и фото: М. Митровић
Апатин: Најлепше су и најотровније
Од преко милион експоната којима је своју природњачку збирку преко пола века ширио Владимир Филиповић и изложио у музеју на тврђави свог домицилног Осијека, део су, захваљујући програму ЕкоРуралНет, недавно обишле хиљаде Апатинаца.
Тако је свуда изузетна посета, где год на парче показује своју колекцију, јер је највећа у Средњој Европи а спада међу највеће и у светским оквирима.
– Ронио сам због шкољки и пужева по свим морима и океанима, једино нисам око полова – каже Филоповић. – Претраживао и корита, многих река, нарочито Дунава и Драве, јер нас те две реке спајају са свим морима и океанима света. Неки блазирани типови сматрају да је оно што је око нас мање вредно, али није тако. Чак су и бисери из речних шкољки изузетно лепи. Природа је ове експонате, њихове боје и форму, довела до савршенства. Ту гарантовано нема кича, као често кад се умеша људска рука.
О сваком експонату који је донео власник има причу, од назива до тога где и како га је извадио. Већину је сам пронашао, али без зазора је до неких дошао разменом са истомишљеницима, љубитељима подводног блага, који несебично помажу једни другима.
– Након једног од путовања, негде почетком оних несрећних деведестих прво сам свратио до свог другара у Земуну и не знајући да је почео рат. Можда подсвесно и нисам хтео да знао. Не бавим се тим ружним странама, сматрам да треба порушити све границе, да људи живе мирно, прихватају једни друге и уче од природе. Мислим да је и ова изложба, бар мали корак ка повезивању и зближавању Хрватске и Србије.
Филипов наставља да објашњава како су подморнице и турбине настале управо проучавајући пужеве и шкољке или зашто највеће шкољке сматрају називају убицама, мада оне само боре за свој живот.
– Ходајућу по песку неопрезно станемо на шкољку, а она онда ухвати ногу и не пушта је. Треба се само умирити и сачекати да нас она ослободи. Ове шкољкице су на острвима Тихог океана користили као новац, па ко их је имао највише, био је и најбогатији. Најдраже су ми венерина кошарица, спужва која изгледа као ручни рад, пуж око кога се скупљају други пужићи, онда митриде, анђеоска крила и да не набрајам даље. Углавном, најлепше су најотровније.
Ј. Прелчец
Кула: Шетња улицама детињства
Чланови Удружења „HOG Kula Kirchdorf“ из Немачке, по четврти пут, посетили су општину Кула у којој су живели до 1945. године. Тим поводим, за њих је уприличен свечани пријем у Свечаној сали Скупштине општине Кула и председник кулске општине Лазар Гребер пожелео је гостима добродошлицу и пријатан боравак у овој средини.
– Надам се да ће се традиција долазака Подунавских Шваба и њихових потомака у кулску општину очувати и наставити, а да ће се локална самоуправа потрудити да њихова посета наредних година буде још боља и садржајнија – рекао је Гребер.
Председник Удружења „HOG Kula Kirchdorf“ из Немачке Matthias Klingwarth захвалио се представницима општине Кула на срдачној добродошлици и нагласио да је остварен добар контакт са локалном самоуправом.
– Долазимо да би посетили старе куће и да би ишли старим улицама којима смо ишли некада као деца. У Немачкој, у Kircdorfu се непосредној близини куће у којој сада живим налази Кулска улица, у којој живе људи који нису заборавили Кулу, своје порекло и сународнике – истакао је Klingwarth.
Некадашњи становници Куле су обишли куће у којима су некада живели, гробља својих предака и тројезично спомен обележје које је постављено као сећање на културу суживота до исељења у Немачку.
У вечерњим сатима је за госте из Немачке уприличен и пригодан програм у Културном центру у Кули, у оквиру којег су учествовали КУД „Србија“, КУД „Иван Сењук“, КУД „Братство и јединство“ из Бајше, КУД „Непкер“ и гајдаш Максим Мудринић.
М. Кк.
(Дневник)
