Прочитај ми чланак
Два живота српске варошице Гуче
Гуча у време Сабора трубача живи два живота – преко дана њеним улицама атмосферу фестивала проносе гости из иностранства, да би увече ову варошицу преплавили они са српским пасошем.
Док је сунце високо на небу ова варошица више подсећа на вашар него на Сабор трубача.
Централне „џаде“ – улице Републике, проте Гучанина и Чеде Васовића, окупиране су штандовима са сувенирима, шајкачама, народном ношњом, заставама, али и мајицама којима њихови власници поручују да су им „супруге попут голмана – све им бране“.
Има међу њима и продаваца музичких дискова, пластичних трубица, грнчарије, па чак и оних који купцима нуде мед и домачу шљивовицу вредну 1.500 динара. Има и оних који по овој вручини продају дземпере. Како иде њихова продаја? Иде, кажу продавци, свака роба има свог купца.
Испред бине Дома културе у центру варошице није било хладовине. Асфалт је сатима био на удару температуре која је одавно прегурала 40 степени, а ветар, невешт у тумачењу компаса, није ни успео да пронађе пут до овог трга.
Прошле седмице Гуча вероватно није ни била на његовој маршрути, али јесте за двоје младих Швеђана, који су своју светлу косу штитили од сунца сламнатим шеширима. Они су се, пратећи тактове традиционалне музике своје домовине, плесним корацима пробијали кроз мирис печења и проливеног пива.
Како кажу, чули су од пријатеља из Србије за „најбољи фестивал трубача на свету који никако нису могли да пропусте“. Нису видели ни педаљ српског тла, осим из аутобуса, али обећавају да ће пре повратка у своје хладне пределе обавезно посетити Београд.
Хоће ли наредне године слушати мајсторе лимених инструмената 53. Драгачевском сабору трубача?
„Наравно! Атмосфера је прелепа, људи су насмејани и љубазни, све нам је јефтино“, малтене углас одговарају.
Како им и не би било јефтино када је за пуњену пљескавицу потребно жртвовати по једног Мокрањца (50 динара) и Надежду Петровић ( 200 динара), за пилеће бело треба додати још и Николу Теслу (100 динара) , док је за пасуљ и купус довољна по једна сликарка. Наравно, када је реч о куванојхрани, не треба занемарити трошкове пратече салате, хлеба, сока…музике…
А музичара у центру Гуче и нема баш на сваком кораку. Оркестри углавном своју зараду траже у хладовини башта бројних ресторана, где их домаћом валутом, масним прстима, „ките“ љубитељи квалитетне гозбе. Тамо где су ресторани, ту је и какофонија, а где их нема ту је… Па тишина.
Звучи невероватно, али и током дана и у вечерњим сатима, у Улици проте Гучанина, испред Пореске управе, слабо допире звук трубе. Да би, ипак, и на овом потезу живео дух Сабора, продавци музичких дискова покушавају да кроз звучнике изрекламирају своју робу. Медјутим, сви знају да то није то.
Како је објаснио Милан, члан оркестра „Милош Куртић“ из Врања – „нема посла“. „У Гучи свирамо 20 година, али све је лошије и лошије. Народ нема пара. Већ два дана смо овде и посао слабо иде. Раније смо могли много да зарадимо, али сада нема посла. Раније смо учествовали и у такмичарском програму“, објашњава Милан и додаје да људи данас највише траже српска кола, чочек, али и „Месечину“ и „Калашњиков“.
Ипак, они су некако успели да зараде свој динар. Хиљадарком је њихов труд частио Раде Николић.
Са супругом Љиљаном допутовао је на одмор из Њујорка, где годинама живи и ради. Састали су се са Иванком Седлачек из Беча и Јованом и Бебом Радановић из Перта, сви пореклом из Велике Плане. У Гучу их из Америке, Аустралије и Аустрије, попут оног чаробног фрулаша из Хамлина, призвала труба.
„Овде смо специјално дошли због Гуче. Све нам се допада. Храна, људи, музика. Једина замерка је што нигде на путевима нема обележја где се налази Гуча. Бар неке плакате да су поставили, како би се лакше снашли“, хвали, али и критикује Иванка.
Купили су пријатељима и родјацима бројне сувенире, кажу читаву торбу.
„Нећемо само с тим да се вратимо. Када кренемо купичемо и свадбарски купус јер је најбољи.
Понечемо га и у Велику Плану“, открива планове Љиљана, запитавши се да ли постоји неко „ко овај купус не би јео из оног лонца“.
Наравно, последња два дана Сабора трубача у Гучи неће бити тако тихо као до сада, пошто ће улицама оркестри током дефилеа престављати себе што боље могу.
Осим странаца, домаћих гостију, али и „домаћих“ из иностранства, Гучу је у четвртак посетио и премијер Србије и министар полиције Ивица Дачић, као и познати холивудски глумац Арман Асанте.
Ови гости нису промакли Слоби из Трстеника, власнику једног од штандова сувенира.
„Мој син је премијера даровао српском шајкачом, којом смо највише поносни. Њена продаја најбоље иде, али људи купују заставе и опанке“, каже Слоба и додаје да шајкаче продаје за 300 динара, а народну ношњу измедју 15.000 и 20.000 динара.
У четвртак вече, одржано је Међународно такмичење трубача, а победу су однели музичари из Француске. „Л спктр д отокар“ (Ле Spectre Д`оттоцар) освојио је прво место, док су „Гоу ист“ (Го Ист) из Бразила и оркестар Браћа Кадриеви из Белгије на другом и трећем месту.
На победничко постоје, када је реч о трубачима, попео се Екрем Мамутовић из Врања, док су други и трећи били Македонац Џамбо Агушев и Seven Масар из Белгије.
Ко ће бити прва труба 52. Драгачевског сабора трубача, који оркестар ће бити најбољи, а кога ће публика изгласати остаје да се види овог викенда.
А онда, следеће године, све поново – иће, пиће, весеље и труба.
(Танјуг)
