Прочитај ми чланак
МУЗИЧКА (И ЕТНИЧКА САМОБИТНОСТ
Хоће ли бити довољно инструмената за све?
На селу се код нас још почетком 19. века музицирало углавном уз свирале, двојнице или гајде. Певало се (епски ) и уз гусле. О сада врло популарним инструментима, као што су виолина, труба или хармоника, није било ни помена. Како се онда десило да се неки од инструмената који су тек у новије време са Запада стигли на ове просторе прогласе за „типичне“, „наше и само наше“, а труба у некој врсти еуфорије за „аутохтони“ музички инструмент ?
— Док су се хришћани у Османском царству забављали уз звуке фрула, двојница, гајди и гусала, данас њихови потомци оркестре трубача проглашавају за националну традицију првог реда. Оно што је било незамисливо у 16. и 17. веку постало је преовлађујуће у 20. и на почетку 21. века — примећује музиколог Даница Петровић, научни саветник у Музиколошком институту САНУ.
— Све је почело тако што је кнез Милош 1831. године дотадашњи дворски оркестар оријенталног типа заменио дувачким саставом предвођеним капелником Јосифом Шлезингером. Слични оркестри установљени су и у другим већим градовима, да би затим били прихваћени и у бројним селима широм Србије. Блех оркестри, као један од данас најпопуларнијих облика народног музицирања, актуелни су, тако, на овом тлу тек од друге половине 19. века — подсећа етномузиколог и композитор Димитрије Големовић, професор на Факултету музичке уметности у Београду.
Према речима нашег саговорника музика јесте универзална уметност, али је она то пре свега захваљујући средствима која користи, мање начином на који се упражњава. Зато и постоје бројни, међусобно веома различити музички стилови широм света. Музика коју човек ствара не зависи од врсте инструмента, већ од свирача, јер инструмент није ништа друго до његова „продужена рука“.
Важно је како и, када је реч о прихватању трубе у нашим крајевима, важно је питање — „како?“. Наиме, временом се овде развио музички стил различит од других у свету, те у том смислу заиста можемо рећи да је труба и наша.
Иако су лимени дувачки оркестри од почетка имали професионално музичко вођство, најчешће у виду капелника, пракса блех оркестара је несумњиво фолклорна.
— Трубаштво се код нас, иако под сталним надзором стручних музичара, развијало релативно слободно, попримивши више облика. Сада се могу издвојити три различита стила свирања на труби, везана за поједине области у Србији. Особеност југоисточне Србије представљају ромски оркестри и музика настала претежно под турским, односно оријенталним утицајима. На североистоку се осећају упливи влашке и румунске музике. Трећи стил, карактеристичан за западну Србију (Чачак, Ужице ), заснива се на неким западним узорима и локалној музичкој пракси.
До великог узлета лимених дувачких оркестара и њиховог омасовљења дошло је нарочито после установљења „Драгачевског сабора трубача“ 1961. године. Редитељ Емир Кустурица је уз сарадњу са композитором Гораном Бреговићем користио блех оркестре као значајан елемент музике за неке своје филмове.
Дакле, труба се може срести у читавом свету — и у суседној Македонији имамо познату кочанску трубу. Када се код нас долази да се слуша труба, то се чини пре свега због јаке локалне обојености и особеног стила музицирања.
Да је трагање за неким по сваку цену „оригиналним“ инструментима на овим просторима залудан посао показује се и на примеру гусала:
— Претпоставља се да гусле нису аутохтон балкански инструмент, већ су на њега стигле највероватније са Истока, пре много векова. Упркос могућој политизацији свега, па тако и музике, ваља нагласити да гусле нису инструмент ниједног појединачног народа, нити конфесије. Оне заправо припадају једном простору и људима који на њему живе, са врло сличним психофизичким, етнографским, културолошким и другим одликама. Гусле су, наиме, пригрлили пре свега људи динарског порекла и епско певање уз гусле је у сагласју са осталим видовима материјалне и духовне културе Динараца. Уз једноставност грађе самог инструмента, крајње сведени музички израз јесте нешто чиме се певање уз гусле одликује.
Често се може чути да су гусле инструмент искључиво православног становништва. За католике, односно Хрвате везује се тамбурица панонског типа, а за муслиманску популацију, односно Бошњаке, саз као градска и шаргија као сеоска варијанта оријенталне тамбуре.
Историјске чињенице, међутим, говоре нешто друго. Да је певање епских песама уз пратњу гусала било заступљено не само код православног, већ и код муслиманског живља, сведочи и Матија Мурко у познатом делу „Трагом српско – хрватске народне епике“. Историчари су, између осталог, забележили да се у 19. веку много певало уз гусле на караулама уз Дрину, као и да су се оне могле чути и у време Рамазана. Извођење епских песама уз гусле својствено је одраније и Хрватима, као што се такође сматрају традиционалним (и националним) инструментом Албанаца на Косову и у северној Албанији.
Као и код трубе или гусала, у случају хармонике пуно зависи од тога ко и како на њој свира. У време када је Вук Караџић прикупљао народне песме, хармонике није било у нашим крајевима, а није је ни могло бити, јер је овај широм света омиљени индустријски инструмент изумео Немац Фридрих Бушман тек 1821. године. Ипак, се она поприлично одомаћила и на овим географским ширинама, а свирање на хармоници прерасло у један од најзаступљенијих видова музицирања у народу. Ако се зна, између осталог, да су поједине породице изнедриле и неколико генерација пасионираних хармоникаша, можемо слободно рећи да је хармоника и наша. Уколико неки Рус, Аргентинац или Словенац свира хармонику сагласно свом бићу, онда је то подједнако и руски, аргентински или словеначки инструмент. Када један Немац, на пример, чује српско коло на хармоници, није вероватно да ће он бити спреман да тврди да је посреди музика истоветна оној коју сам упражњава на истом инструменту.
Тамбурица је дошла са Истока. Тамо где су оријентални утицаји директнији срећу се тамбуре попут саза или шаргије. Постоји и панонски тип тамбурица, при чему је у сенци европске музике дошло до промена не само у конструкцији, већ и у карактеру извођења. За свираче на тамбурици ове врсте типично је уједињавање у оркестре са устројством потпуно западног, европског типа.
Ако би се сада за тренутак окренули свету, било би готово немогуће не приметити назочност једне врсте популарне музике, такозване „ворлд мјузик“ ( Wорлд Мусиц ), која у себи такође садржи фолклорну основу. О каквом феномену је реч?
— Посреди је релативно новија појава, зачета негде последњих деценија 20. века, али веома популарна. Могло би се рећи да овај, унутар себе иначе доста хетерогени, правац више од 20 година влада светском сценом, као и да обухвата више од 80 одсто ЦД продукције. Представља вид урбане културе, упркос тој, на овај или онај начин, руралној заснованости. На таласу велике прихваћености ове музике и многи домаћи аутори, тражећи своје место на естрадној сцени, њој су се окренули, са мање или више успеха. Као и у свету, на делу је велика стилска хетерогеност. Тако се, на пример, може уочити да Биљана Крстић у великој мери користи елементе традиционалне народне музике, док је то код Сање Илића и „Балканике“ више на нивоу асоцијације.
За Горана Бреговића се обично каже да је највише учинио на популаризацији наше музике у свету. Потпуно се слажем, али уз један анекс — то што он популарише није уопште наша музика. Суштина онога што Бреговић заправо ради јесте склапање својеврсних мозаика, састављених од потпуно неспојивих елемената и музичких стилова. Оно што би неко сматрао експериментом пласира се, тако, као готови производ. Имајући у виду да он јако талентован човек, чак и када ствари тако стоје резултати могу бити занимљиви. Са неког културолошког становишта, међутим, није реч о музици високог квалитета. Посреди је добра забавна музика и ништа више од тога. Тако би Бреговића требало и схватити, као човека који ствара неку популарну, забавну музику, а не као популаризатора традиционалне музике са ових простора, како се то често чини. Музика коју презентује у инострантсву, то нисмо ми, већ Горан Бреговић.
Све се то најбоље види у Гучи, где долази велики број иностраних оркестара, изводе његове композиције и сви мисле да је управо то традиционална музика са ових простора.
— У Гучи је, иначе, на делу један нонсенсе — запажа профессор Големовић.
— Инсистира се на традиционалној музици, а цео Концепт се у пракси своди на нешто друго. Под шатрама одјекују Бреговићеве или новокомпоноване мелодије и оно што би тебало да буду неки пратећи програми постаје практично најважније. Отуда, некако, произилази да је управо забава оно због чега се долази у Гучу, а не неговање традиције. Такмичење трубача са нагласком на традиционалној музици и додела награде „Златна јабука“ за изворно свирање, што би по дефиницији требало да буду кључни догађаји смотре, одвијају се тако последњих дана, када је половина посетилаца већ напустила Гучу. Све то, у ствари, чини медвеђу услугу труби и управо је она у највећој кризи у Гучи, док све остало цвета.
На питање везано за правце развоја и актуелно стање такозване новокомпоноване музике, саговорник „Корена“ одговара да у начелу нема ништа против.
— Музика се дели на добру и лошу, ону која се ствара уз инспирацију или без ње. То важи не само за новокомпоновану, већ и класичну музику. Често има више искрености у новокомпонованој музици него у неким симфонијама. Стога и поједине новокомпоноване песме могу, апсолутно, бити схваћене као антологијске. Реч је о популарној музици, која се конзумира као и све друге врсте популарне музике у свету. Важно је нагласити и да то јесте градска музика, а таквом је чини њено градско порекло. Као таква одувек је била под утицајем и Запада и Истока. На више оријенталних примеса можемо наићи у старим градским песмама у Врању, севдалинкама у Босни или музици неких градских средина у Црној Гори. У војвођанским градовима, на другој страни, израженија је средњоевропска потка. Оријентални упливи у новокомпонованој музици, стога, не представљају ништа ново и ту не видим разлог за критику. Уосталом, да их није било остали би без 30 одсто речи у језику, 50 одсто хране и још много тога.
СВИРАЛА ИМА СВУДА Фрула је једноставан дувачки инструмент са прорезом и бридом. Као таква уврштава се у универзалне и самоникле инструменте који су настајали у различитим деловима света независно једни од других. Код нас има више варијанти назива, него самих типова овог инструмента. Најчешћи је „свирала“, очигледно, словенског порекла. У југоисточној Србији у оптицају је реч „дудук“, која има корен у одговарајућој персијској речи. Назив „фрула“ највероватније потиче од румунске речи „флуер“.
ГУСЛЕ НИКО НЕЋЕ Запажене одговоре на нека питања политичке (зло) употребе елемената музичке традиције балканских народа дао је антрополог Иван Чоловић:
— Нема сумње да се данас у избору симбола балканских нација више тежи томе да се избегне подударност са симболиком коју рабе суседи, без обзира о каквој симболици је реч, него да се сачува историјска и етнографска веродостојност. У очима данашњих балканских националних идеолога гусле имају најпре ту лошу страну што подсећају на сличност међу балканским народима, сличност коју вође тих народа данас тешко примају. Будући да су се током последњих година Срби везали за гусле, онда се Бошњацима и Хрватима препоручује да тај инструмент забораве и да у музичкој баштини Балкана, или чак на неком другом месту, потраже какав други инструмент који је још остао, ако се тако може рећи, слободан од симболичке службе…
Према његовим речима у дискурсу националне елите у Хрватској „гусле се последњих година јављају претежно као симбол мрачне прошлости и симбол наметнуте везе са Србима и Балканом уопште“…
Али, има наговештаја „да и у Србији гусле могу да буду потиснуте, за рачун трубе. Зар то, ипак, није црногорски инструмент, инструмент који одговара менталитету Црногораца?
„Све те гусле (прилог проучавању политичке историје једног музичког инструмента )“, „Данас“, Београд.
