Прочитај ми чланак
МУЗИКА КОБИЛИНЕ ГЛАВЕ
Срби који живе у Мокаду, Луреву и Сигет Сентмартону, селима у Мађарској на дунавском острву Чепелу, очували су њењаре, древни народни музички инструмент. Понекад се уз звуке њењара веселе на кућним забавама. Њењаре називају још и кобилина глава и слепачка виолина. У њих су у прохујалим временима свирали музиканти по пустарским чардама између Кечкемета и Сегедина, а готово на сваком салашу у северном Потисју биле су по једне њењаре.
Јанош Врабел, сликар из Чоке у Банату, једини је мајстор у земљи који израђује старе музичке инструменте — њењаре, гајде и кобзе. Врабел је свестран човек. Он је и сликар, дрводеља, ливац, грнчар, истраживач…
Кућа Врабелових је у једној тихој уличици утонулој у зеленило. Сва је од одаја, атељеа и мајсторских радионица. На зидовима у кући виси мноштво гајди, мајушних кожних мехова, кобзи, њењара, виола, крављих рогова који дувањем производе звуке дудурикања. Јанош зна да уштави јарећу кожицу, има грнчарски точак, минијатурну пећ за керамику, тезгу за дрводељство, приручну ливницу, а на полицама је безброј најразнороднијег алата. Он прави грнчарске лонце, резбари шљивове штапове народним шарама, у њих сипа растопљен месинг и олово, па их касније обликује за карабе и прдаљке на гајдама.
На пастирским штаповима је понекад читава пасторала са астралним телима, торњевима, ђермовима, овцама и пастирским псима пулинима све од месинга, савршене израде. Поред гајди, кобзи и њењара Врабел је израдио и десетак чела, као буре велики контрабас, разне добоше, свирале, тамбурице-бисернице, самице, цитре, и у све ове инструменте уме да свира.
Правим све врсте гајди: барањске, левчанске, влашке, ерске, македонске, мађарске, мокринске крупне трогласне гајде, двоњке, сопиле. Дакле, све врсте гајди које се користе на Балкану и панонским просторима. Својевремено сам са Јожефом Козаком, најбољим пештанским гајдашем и човеком који о гајадама највише зна, пропутовао Банат, Барању, Поморавље, Хомоље, Босну и Мађарску. Прикупљали смо податке о овом музичком инструменту. Гајде су стари, помало ђавољи музички инструмент. У дубљој старини гајде нису служиле за музику и весеље, већ су их користили да њеним звуцима растерају зле и нечисте силе. Кад би пастири у пролеће истеривали стоку на пашу, увек би један с гајдама ишао испред стада и звуцима растеривао демоне. И данас у Румунији пастири испред оваца иду с фрулом и тилинком. Доказано је да гајде дају тонове и звуке високих фреквенција, па од њих беже чак и вукови! Некада су код Мађара гајдаши били углавном пастири, а код Срба млинари. Стари млинари су знали да се нечисте силе јављају у глуво доба око воденичног кола, код главне осовине на ветрењачи и сувачи, млину на суви погон. Зато су тамо за утук служиле гајде. Мешина гајди је од козје коже, а коза је помало ђаволска животиња. Отуда се често на гајдама, на споју мешине и карабе, налази од дрвета изрезбарена ђаволова глава „с роговима“.
И пискови на гајдама су се некад правили од зове или базге. А зова је демонско дрво. Зова, коза, ђаво… Роми се боје ђавола. Има на стотине Рома сјајних тамбураша, а нисам видео ниједног Рома да свира на гајдама. Гајдаш је, кажу, у дослуху с ђаволом!… Ако гајде с надуваним мехом окачиш о клин на зиду, оне „саме свирају“. То се дешава због разлике атмосферског притиска. Отвориш врата, а гајде јече! Стари су шапутали: „Ђаво свира у гајде“ — казује Врабел.
Њењаре су компликован инструмент. Нити су тамбуре, а нису ни виолина. Наликују кобилиној глави. Имају жице као виолина, а уместо гудала музикант окреће ручицом точкић који додирује жице. На телу њењара уместо дирки су дрвени чепови-клапне. Точкић, жице и клапне производе звуке „ње-ња-ње-ња“, па отуда назив њењаре. Називају их и слепачка виолина. У прошлости су слепи људи с њењарама обилазили панонске салаше. Њих је обично водила девојчица. Свирали су за комад хлеба, парче сланине или за новац. Нико их није одбијао, јер су слепи њењараши имали и магијску улогу. Они би после свирке у кокошињцу штапом додиривали живину по туру „да носи више јаја“, обилазили би с њењарама око салаша да растерају нечастиве, или би ножем у кухињи прекрстили шољу с млеком „да неко кравама из вимена ‘не украде’ млеко“.
Салашари су веровали да слепи њењараши доносе срећу. Њењарама је свирано пастирима, чикошима и бећарима на пустарским чардама, али су оне у панонским крајевима углавном биле салашарски инструмент. На удаљеним салашима њењаре су свирале зими приликом весеља, свињокоља и кад дођу комшије да пробају ново вино. За израду тела њењаре користим орахово дрво и јеловину, а точкић правим од дивље крушке, јер има тврдо и густо стабло. Ево, погледајте њењаре. Заиста личе на главу кобиле. Зна се да су Руси од коњске лобање правили балалајке… Ја и моји синови Мишика и Јанчика смо једини свирачи на њењарама у нашој земљи. Али омладина, млади музичари и школска деца, враћају се етномузици — износи Врабел.
Кобзе су — наставља он — жичани инструмент. Наликују лаути, а лаута нису. Овај стари музички инструмент пореклом је из Азије. Сродан је арапском лауту (ел уд), сазу и босанској шаргији, једино што кобза има краћи врат који износи тек петнаест сантиметара. Кобзу као музички инструмент на разним весељима још користе Мађари који живе у Молдавији. Тамо је и сачувано неколико уникатних примерака старих кобзи. Ја сам почео да их израђујем на основу литературе. За израду кобзи користим орахово и јелово дрво.
Јанош Врабел је узео њењаре, засвирао, и зачас време вратио сто година уназад. Салаш, ђерам, усамљена чарда, па бескрајна пуста, којом, на зов „кобилине главе“, у галопу тутњи ергела коња…
(www.riznicasrpska.net)
